{1:1} A u ono vreme kad sudiše sudije bi glad u zemlji; i jedan čovek iz Vitlejema Judinog otide da živi kao došljak u zemlji moavskoj sa ženom svojom i sa dva sina svoja.
{1:2} A ime tom čoveku beše Elimeleh, a ženi mu ime Nojemina, a imena dvojice sinova njegovih Malon i Heleon; i behu Efraćani, iz Vitlejema Judinog; i dodjoše u zemlju moavsku i nastaniše se onde.
{1:3} Potom umre Elimeleh muž Nojeminin i ona osta sa dva sina svoja.
{1:4} Oni se oženiše Moavkama; Jednoj beše ime Orfa a drugoj Ruta; i onde stajahu do deset godina.
{1:5} Potom umreše obojica, Malon i Heleon; i žena osta bez dva sina svoja i bez muža svog.
{1:6} Tada se ona podiže sa snahama svojim da se vrati iz zemlje moavske, jer ču u zemlji moavskoj da je Gospod pohodio narod svoj davši im hleba.
{1:7} I izidje iz mesta gde beše, i obe snahe njene s njom; podjoše putem da se vrate u zemlju Judinu.
{1:8} Tada reče Nojemina obema snahama svojim: Idite, vratite se svaka u dom matere svoje; Gospod neka vam učini milost kao što vi učiniste umrlima i meni.
{1:9} Da vam da Gospod da nadjete počinak svaka u domu muža svog. I poljubi ih; a one povikavši zaplakaše,
{1:10} I rekoše joj: Ne, nego ćemo se s tobom vratiti u tvoj narod.
{1:11} A Nojemina im reče: Idite natrag, kćeri moje; što biste išle sa mnom? Zar ću još imati sinova u utrobi svojoj da vam budu muževi?
{1:12} Vratite se, kćeri moje, idite; jer sam ostarela i nisam za udaju. A i da kažem da se nadam i da se još noćas udam, i da rodim sinove,
{1:13} Zar ćete ih vi čekati dok odrastu? Zar ćete toga radi stajati neudate? Nemojte, kćeri moje; jer su moji jadi veći od vaših, jer se ruka Gospodnja podigla na me.
{1:14} Tada one podigavši glas svoj plakaše opet; i Orfa poljubi svekrvu svoju; a Ruta osta kod nje.
{1:15} A ona joj reče: Eto, jetrva se tvoja vratila narodu svom i k bogovima svojim; vrati se i ti za jetrvom svojom.
{1:16} Ali Ruta reče: Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog.
{1:17} Gde ti umreš, umreću i ja, i onde ću biti pogrebena. To neka mi učini Gospod i to neka mi doda, smrt će me samo rastaviti s tobom.
{1:18} A ona kad vide da je tvrdo naumila ići s njom, presta je odvraćati.
{1:19} Tako idoše obe dok ne dodjoše u Vitlejem; a kad dodjoše u Vitlejem, sav grad uzavre njih radi, i govorahu: Je li to Nojemina?
{1:20} A ona im govoraše: Ne zovite me više Nojemina, nego me zovite Mara, jer mi velike jade zadade Svemogući.
{1:21} Obilna sam otišla, a praznu me vrati Gospod. Zašto me zovete Nojemina, kad me Gospod obori i Svemogući me ucveli.
{1:22} Tako dodje natrag Nojemina i s njom Ruta Moavka, snaha njena, vrativši se iz zemlje moavske; a dodjoše u Vitlejem o početku ječmene žetve.
{2:1} A beše jedan čovek, rod mužu Nojemininom, čovek bogat od porodice Elimelehove, kome ime beše Voz.
{2:2} I Ruta Moavka reče Nojemini: Da idem u polje da pabirčim klasje za onim pred kim nadjem milost. A ona joj reče: Idi, kćeri moja.
{2:3} I ona otide, i došavši stade pabirčiti po njivi za žeteocima: i dogodi se, te dodje na njivu koja pripadaše Vozu, koji beše od porodice Elimelehove.
{2:4} I gle, dodje Voz iz Vitlejema, a reče žeteocima: Gospod da je s vama! I oni mu rekoše: Da te blagoslovi Gospod!
{2:5} Tada reče Voz sluzi svom koji beše nad žeteocima: Čija je ono mladica?
{2:6} A sluga koji beše nad žeteocima odgovori mu: Moavka je mladica koja se vratila s Nojeminom iz zemlje moavske.
{2:7} I reče: Da pabirčim, da kupim klasje izmedju snopova za žeteocima. I došavši bavi se od jutra do sada; samo je malo bila kod kuće.
{2:8} Tada Voz reče Ruti: Čuješ, kćeri moja; nemoj ići na drugu njivu da pabirčiš, niti odlazi odavde, nego se drži mojih devojaka.
{2:9} Pazi na kojoj njivi oni žanju, pa idi za njima; jer sam zapovedio momcima svojim da te niko ne dira; a kad ožedniš, idi k sudovima i pij šta moje sluge zahvataju.
{2:10} Tada ona pade ničice i pokloni se do zemlje, i reče mu: Kako nadjoh milost pred tobom, da me pogledaš kad sam tudjinka?
{2:11} A Voz odgovori i reče joj: Čuo sam ja sve što si činila svekrvi svojoj po smrti muža svog, i kako si ostavila oca svog i mater svoju i postojbinu svoju, pa si došla k narodu kog nisi znala pre.
{2:12} Gospod da ti plati za delo tvoje, i da ti plata bude potpuna od Gospoda Boga Izrailjevog, kad si došla da se pod krilima Njegovim skloniš.
{2:13} A ona reče: Nadjoh milost pred tobom, gospodaru, jer si me utešio i milostivo progovorio sluškinji svojoj, ako i nisam kao jedna od tvojih sluškinja.
{2:14} A Voz joj reče: Kad bude vreme jesti, dodji ovamo i jedi hleba i umoči zalogaj svoj u ocat. I ona sede pokraj žetelaca, i on joj pruži prženih zrna, i ona jede i nasiti se, i preteče joj.
{2:15} Potom usta da pabirči. A Voz zapovedi momcima svojim govoreći: Neka pabirči i medju snopovima, nemojte da je zastidite.
{2:16} Nego još navlaš ispuštajte rukoveti i ostavljajte joj neka kupi, i ne korite je.
{2:17} I ona pabirči na njivi do večera, i ovrše šta napabirči, i dodje oko efe ječma.
{2:18} I uzevši otide u grad, i vide svekrva njena šta je napabirčila; a ona izvadi i dade joj i ono što je preteklo pošto se nasitila.
{2:19} I reče joj svekrva: Gde si pabirčila danas? I gde si radila? Da je blagosloven koji te je pogledao! A ona kaza svekrvi svojoj kod koga je radila govoreći: Ime je čoveku kod koga sam danas radila Voz.
{2:20} A Nojemina reče snasi svojoj: Gospod da ga blagoslovi, kad nije ukratio milosti svoje k živima i k mrtvima. I reče joj Nojemina: Taj je čovek nama rod, i jedan od osvetnika naših.
{2:21} A Ruta Moavka reče: Još mi je rekao: Drži se moje čeljadi dokle ne požanju sve moje.
{2:22} A Nojemina reče Ruti snasi svojoj: Dobro je, kćeri moja, da ideš s njegovim devojkama, da te ne bi dirali na drugoj njivi.
{2:23} I tako se držaše devojaka Vozovih pabirčeći dokle se ne svrši žetva ječmena i žetva pšenična; i življaše kod svekrve svoje.
{3:1} Potom reče joj Nojemina svekrva njena: Kćeri moja, ne treba li da ti potražim počinak, da bi ti dobro bilo?
{3:2} Evo, nije li nam rod Voz, kod koga si bila sa devojkama njegovim? Evo, on će ovu noć vejati ječam na gumnu.
{3:3} Umij se dakle, i namaži se, i obuci haljine svoje na se, pa idi na gumno; ali da ne dozna za te čovek dokle ne jede i ne napije se.
{3:4} Pa kad legne, zapamti mesto gde legne, pa onda otidi i digni pokrivač s nogu njegovih, te lezi onde; a on će ti kazati šta ćeš raditi.
{3:5} A Ruta joj reče: Šta mi god kažeš, učiniću.
{3:6} I otide na gumno i učini sve što joj zapovedi svekrva.
{3:7} A Voz jedavši i pivši i proveselivši se otide te leže kod stoga; a ona dodje polako, podiže pokrivač s nogu njegovih i leže.
{3:8} A kad bi oko ponoći trže se čovek i obrnu se, a gle, žena ležaše kod nogu njegovih.
{3:9} I on joj reče: Ko si? Odgovori: Ja sam Ruta sluškinja tvoja; raširi krilo svoje na sluškinju svoju, jer si mi osvetnik.
{3:10} A on reče: Gospod da te blagoslovi, kćeri moja; ova potonja milost koju mi pokazuješ veća je od prve, što nisi tražila mladića, ni siromašnog ni bogatog.
{3:11} Zato sada, kćeri moja, ne boj se; šta god kažeš učiniću ti; jer zna celo mesto naroda mog da si poštena žena.
{3:12} Jeste istina, ja sam ti osvetnik; ali ima još te bliži od mene.
{3:13} Prenoći ovde; pa sutra ako te htedbude uzeti, dobro, neka uzme; ako li ne htedbude uzeti, ja ću te uzeti, tako živ bio Gospod! Spavaj do jutra.
{3:14} I ona spava kod nogu njegovih do jutra; potom usta dok još ne mogaše čovek čoveka raspoznati, jer Voz reče: Da se ne dozna da je žena dolazila na gumno.
{3:15} I reče: Daj ogrtač koji imaš na sebi; i drži ga. I ona ga podrža, a on joj izmeri šest merica ječma, i naprti joj i ona otide u grad.
{3:16} I dodje svekrvi svojoj, koja joj reče: Šta bi kćeri moja? A ona joj kaza sve što joj učini onaj čovek.
{3:17} I reče: Ovih šest merica ječma dade mi, jer mi reče: Nemoj se vratiti prazna k svekrvi svojoj.
{3:18} A ona joj reče: Počekaj, kćeri moja, dok doznaš kako će izaći; jer onaj čovek neće se smiriti dok ne svrši stvar danas.
{4:1} A Voz izidje na vrata gradska, i sede onde. I gle, naidje onaj osvetnik, za kog Voz govoraše, i reče mu Voz: Hodi ovamo, sedi ovde. I on dodje i sede.
{4:2} Potom uze Voz deset ljudi izmedju starešina gradskih i reče: Posedajte ovde. I posedaše.
{4:3} Tada reče onom osvetniku: Njivu koja je bila brata našeg Elimeleha prodala je Nojemina, koja se vratila iz zemlje moavske.
{4:4} Zato rekoh: Da javim tebi, i kažem ti: Uzmi njivu pred ovima što sede ovde i pred starešinama naroda mog; ako ćeš otkupiti, otkupi; ako li nećeš otkupiti, kaži mi da znam; jer osim tebe nema drugog koji bi otkupio, a posle tebe idem ja. A on reče: Ja ću otkupiti.
{4:5} A Voz reče: U koji dan uzmeš njivu iz ruke Nojeminine, treba da uzmeš i Rutu Moavku ženu umrloga, da podigneš ime umrlom u nasledstvu njegovom.
{4:6} Tada reče onaj osvetnik: Ne mogu otkupiti, da ne raspem svoje nasledstvo; otkupi ti šta bi trebalo da ja otkupim, jer ja ne mogu otkupiti.
{4:7} A beše od starine običaj u Izrailju o otkupljivanju i promenjivanju, da bi svaka stvar bila tvrda, da jedan izuje obuću svoju i da drugom, i to beše svedodžba u Izrailju.
{4:8} Kad dakle onaj osvetnik reče Vozu: Uzmi ti, izu obuću svoju.
{4:9} A Voz reče starešinama i svemu narodu: Vi ste svedoci danas da sam otkupio iz ruke Nojeminine šta je god bilo Elimelehovo i šta je god bilo Heleonovo i Malonovo;
{4:10} I da sam uzeo za ženu Rutu Moavku ženu Malonovu da podignem ime umrlom u nasledstvu njegovom, da ne bi poginulo ime umrlom medju braćom njegovom i u mestu njegovom; vi ste svedoci danas.
{4:11} I sav narod koji beše na vratima gradskim i starešine rekoše: Svedoci smo; da da Gospod da žena koja dolazi u dom tvoj bude kao Rahilja i Lija, koje obe sazidaše dom Izrailjev; bogati se u Efrati, i proslavi ime svoje u Vitlejemu!
{4:12} I od semena koje ti Gospod da od te žene, da postane dom tvoj kao dom Faresa kog rodi Tamara Judi.
{4:13} I tako uze Voz Rutu i bi mu žena, i on leže s njom, i Gospod joj dade te zatrudne, i rodi sina.
{4:14} I rekoše žene Nojemini: Da je blagosloven Gospod koji te nije ostavio danas bez osvetnika, da se ime Njegovo slavi u Izrailju!
{4:15} On će ti utešiti dušu i biće potpora starosti tvojoj, jer ga rodi snaha tvoja koja te ljubi i koja ti je bolja nego sedam sinova.
{4:16} I uze Nojemina dete, i metnu ga na krilo svoje, i beše mu dadilja.
{4:17} I susede nadenuše mu ime govoreći: Rodi se sin Nojemini, i prozvaše ga Ovid. On bi otac Jeseja, oca Davidovog.
{4:18} A ovo je pleme Faresovo: Fares rodi Esroma;
{4:19} A Esrom rodi Arama; a Aram rodi Aminadava;
{4:20} A Aminadav rodi Nasona; a Nason rodi Salmona;
{4:21} A Salmon rodi Voza; a Voz rodi Ovida;
{4:22} A Ovid rodi Jeseja; a Jesej rodi Davida.