{1:1} Prvu sam ti knjigu napisao o svemu, o Teofile, što poče Isus tvoriti i učiti
{1:2} Do dana kad se uznese, pošto Duhom Svetim zapovedi apostolima koje izabra,
{1:3} Pred kojima i po stradanju svom pokaza sebe živa mnogim i istinitim znacima, i javlja im se četrdeset dana, i govori o carstvu Božjem.
{1:4} I sabravši ih zapovedi im da ne idu iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Očevo, koje čuste, reče, od mene;
{1:5} Jer je Jovan krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim ne dugo posle ovih dana.
{1:6} A oni onda koji zajedno behu, pitahu Ga govoreći: Gospode! Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo?
{1:7} A On im reče: Nije vaše znati vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti;
{1:8} Nego ćete primiti silu kad sidje Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje.
{1:9} I ovo rekavši videše oni gde se podiže i odnese Ga oblak iz očiju njihovih.
{1:10} I kad gledahu za Njim gde ide na nebo, gle, dva čoveka stadoše pred njima u belim haljinama,
{1:11} Koji i rekoše: Ljudi Galilejci! Šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste da ide na nebo.
{1:12} Tada se vratiše u Jerusalim s gore koja se zove maslinska, koja je blizu Jerusalima jedan subotni dan hoda.
{1:13} I kad udjoše popeše se u sobu gde stajahu Petar i Jakov i Jovan i Andrija, Filip i Toma, Vartolomije i Matej, Jakov Alfejev i Simon Zilot, i Juda Jakovljev.
{1:14} Ovi svi jednodušno behu jednako na molitvi i u moljenju sa ženama, i s Marijom materom Isusovom i braćom Njegovom.
{1:15} I u dane one ustavši Petar izmedju učenika reče (a beše naroda zajedno oko sto dvadeset imena):
{1:16} Ljudi braćo! Trebalo je da se izvrši ono pismo što proreče Duh Sveti ustima Davidovim za Judu koji beše pred onima što uhvatiše Isusa;
{1:17} Jer se brojaše s nama, i beše primio deo ove službe.
{1:18} On dakle steče njivu od plate nepravedne, i obesivši se puče po sredi, i izasu se sva utroba njegova.
{1:19} I postade znano svima koji žive u Jerusalimu da će se ta njiva prozvati njihovim jezikom Akeldama, koje znači njiva krvna.
{1:20} Jer se piše u knjizi psaltiru: Da bude dvor njegov pust, i da ne bude nikoga ko bi živeo u njemu, i: Vladičanstvo njegovo da primi drugi.
{1:21} Treba dakle od ovih ljudi koji su bili s nama za sve vreme kako medju nas udje i izidje Gospod Isus,
{1:22} Počevši od krštenja Jovanovog do dana kad se uze od nas, da bude s nama svedok Njegovog vaskrsenja jedan od ovih.
{1:23} I postaviše dvojicu, Josifa koji se zvaše Varsava prezimenom Just, i Matija.
{1:24} I pomolivši se Bogu rekoše: Ti, Gospode! Koji poznaješ srca svih, pokaži jednog od ove dvojice koga si izabrao,
{1:25} Da primi deo ove službe i apostolstva, iz koga ispade Juda da ide na mesto svoje.
{1:26} I baciše kocke za njih, i pade kocka na Matija i primiše ga medju jedanaest apostola.
{2:1} I kad se navrši pedeset dana behu zajedno svi apostoli jednodušno.
{2:2} I ujedanput postade huka s neba kao duvanje silnog vetra, i napuni svu kuću gde sedjahu;
{2:3} I pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni; i sede po jedan na svakog od njih.
{2:4} I napuniše se svi Duha Svetog, i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu.
{2:5} A u Jerusalimu stajahu Jevreji ljudi pobožni iz svakog naroda koji je pod nebom.
{2:6} A kad postade ovaj glas, skupi se narod, i smete se: jer svaki od njih slušaše gde oni govore njegovim jezikom.
{2:7} I divljahu se i čudjahu se govoreći jedan drugom: Nisu li ovo sve Galilejci što govore?
{2:8} Pa kako mi čujemo svaki svoj jezik u kome smo se rodili?
{2:9} Parćani, i Midjani, i Elamljani, i koji smo iz Mesopotamije, i iz Judeje i Kapadokije, i iz Ponta i Azije,
{2:10} I iz Frigije i Pamfilije, iz Misira i krajeva livijskih kod Kirine, i putnici iz Rima, i Judejci i došljaci,
{2:11} Krićani i Arapi, čujemo gde oni govore našim jezicima veličine Božje.
{2:12} I divljahu se svi i ne mogahu se načuditi govoreći jedan drugom: Šta će dakle ovo biti?
{2:13} A drugi podsmevajući se govorahu: Nakitili su se vina.
{2:14} A Petar stade sa jedanaestoricom i podiže glas svoj i reče im: Ljudi Judejci i vi svi koji živite u Jerusalimu! Ovo da vam je na znanje, i čujte reči moje.
{2:15} Jer ovi nisu pijani kao što vi mislite, jer je tek treći sat dana;
{2:16} Nego je ovo ono što kaza prorok Joilo:
{2:17} I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha svog na svako telo, i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši videće utvare i starci vaši sniće snove;
{2:18} Jer ću na sluge svoje i na sluškinje svoje u te dane izliti od Duha svog, i proreći će.
{2:19} I daću čudesa gore na nebu i znake dole na zemlji: krv i oganj i pušenje dima.
{2:20} Sunce će se pretvoriti u tamu i mesec u krv pre nego dodje veliki i slavni dan Gospodnji.
{2:21} I biće da će se svaki spasti koji prizove ime Gospodnje.
{2:22} Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrdjenog medju vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega medju vama, kao što i sami znate,
{2:23} Ovog odredjenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste;
{2:24} Kog Bog podiže, razrešivši veze smrtne, kao što ne beše moguće da Ga one drže.
{2:25} Jer David govori za Njega: Gospoda jednako gledah pred sobom: jer je s desne strane mene, da se ne pomaknem;
{2:26} Zato se razveseli srce moje, i obradova se jezik moj, pa još i telo moje počivaće u nadi;
{2:27} Jer nećeš ostaviti dušu moju u paklu, niti ćeš dati da Svetac Tvoj vidi truljenje.
{2:28} Pokazao si mi puteve života: napunićeš me veselja s licem svojim.
{2:29} Ljudi braćo! Neka je slobodno kazati vam upravo za starešinu Davida da i umre, i ukopan bi, i grob je njegov medju nama do ovog dana.
{2:30} Prorok dakle budući, i znajući da mu se Bog kletvom kle od roda bedara njegovih po telu podignuti Hrista, i posaditi Ga na prestolu njegovom,
{2:31} Predvidevši govori za vaskrsenje Hristovo da se ne ostavi duša Njegova u paklu, ni telo Njegovo vide truljenje.
{2:32} Ovog Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svi svedoci.
{2:33} Desnicom dakle Božjom podiže se, i obećanje Svetog Duha primivši od Oca, izli ovo što vi sad vidite i čujete.
{2:34} Jer David ne izidje na nebesa, nego sam govori: Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane,
{2:35} Dok položim neprijatelje Tvoje podnožje nogama Tvojim.
{2:36} Tvrdo dakle neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog učinio ovog Isusa koga vi raspeste.
{2:37} A kad čuše, ražali im se u srcu, i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti, ljudi braćo?
{2:38} A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha;
{2:39} Jer je za vas obećanje i za decu vašu, i za sve daleke koje će god dozvati Gospod Bog naš.
{2:40} I drugim mnogim rečima svedočaše, i moljaše ih govoreći: Spasite se od ovog pokvarenog roda.
{2:41} Koji dakle rado primiše reč njegovu krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša.
{2:42} I ostaše jednako u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama.
{2:43} I udje strah u svaku dušu; jer apostoli činiše mnoga čudesa i znake u Jerusalimu.
{2:44} A svi koji verovaše behu zajedno, i imahu sve zajedno.
{2:45} I tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše.
{2:46} I svaki dan behu jednako jednodušno u crkvi, i lomljahu hleb po kućama, i primahu hranu s radošću i u prostoti srca,
{2:47} Hvaleći Boga, i imajući milost u sviju ljudi. A Gospod svaki dan umnožavaše društvo onih koji se spasavahu.
{3:1} A Petar i Jovan idjahu zajedno gore u crkvu na molitvu u deveti sat.
{3:2} I beše jedan čovek hrom od utrobe matere svoje, kog nošahu i svaki dan metahu pred vrata crkvena koja se zovu Krasna da prosi milostinju od ljudi koji ulaze u crkvu;
{3:3} Koji videvši Petra i Jovana da hoće da udju u crkvu prošaše milostinju.
{3:4} A Petar pogledavši na nj s Jovanom, reče: Pogledaj na nas.
{3:5} A on gledaše u njih misleći da će mu oni šta dati.
{3:6} A Petar reče: Srebra i zlata nema u mene, nego šta imam ovo ti dajem: u ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi.
{3:7} I uze ga za desnicu i podiže. I odmah se utvrdiše njegova stopala i gležnji.
{3:8} I skočivši ustade, i hodjaše, i udje s njima u crkvu idući i skačući i hvaleći Boga.
{3:9} I videše ga svi ljudi gde ide i hvali Boga.
{3:10} A znahu ga da onaj beše što milostinje radi sedjaše kod Krasnih vrata crkvenih, i napuniše se čuda i straha za to što bi od njega.
{3:11} A kad se isceljeni hromi držaše Petra i Jovana, navališe k njima svi ljudi u trem, koji se zvaše Solomunov, i čudjahu se.
{3:12} A kad vide Petar, odgovaraše ljudima: Ljudi Izrailjci! Što se čudite ovome? Ili šta gledate na nas, kao da smo svojom silom ili pobožnošću učinili da on ide?
{3:13} Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca naših, proslavi Sina svog Isusa, kog vi predadoste i odrekoste Ga se pred licem Pilatovim kad on sudi da Ga pusti.
{3:14} A vi Sveca i Pravednika odrekoste se, i isprosiste čoveka krvnika da vam pokloni;
{3:15} A Načelnika života ubiste, koga Bog vaskrse iz mrtvih, čemu smo mi svedoci.
{3:16} I za veru imena Njegovog, ovoga kog vidite i poznajete, utvrdi ime Njegovo; i vera koja je kroza Nj dade mu celo zdravlje ovo pred svima vama.
{3:17} I sad, braćo, znam da iz neznanja ono učiniste, kao i knezovi vaši.
{3:18} A Bog kako unapred javi ustima svih proroka svojih da će Hristos postradati, izvrši tako.
{3:19} Pokajte se dakle, i obratite se da se očistite od greha svojih, da dodju vremena odmaranja od lica Gospodnjeg,
{3:20} I da pošalje unapred narečenog vam Hrista Isusa,
{3:21} Kog valja dakle nebo da primi do onog vremena kad se sve popravi, što Bog govori ustima svih svetih proroka svojih od postanja sveta.
{3:22} Mojsije dakle očevima našim reče: Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što vam kaže.
{3:23} I biće da će se svaka duša koja ne posluša tog proroka istrebiti iz naroda.
{3:24} A i svi proroci od Samuila i potom koliko ih god govori, i za ove dane javljaše.
{3:25} Vi ste sinovi proroka i zaveta koji učini Bog s očevima vašim govoreći Avraamu: i u semenu tvom blagosloviće se svi narodi na zemlji.
{3:26} Vama najpre Bog podiže Sina svog Isusa, i posla Ga da vas blagosilja da se svaki od vas obrati od pakosti svojih.
{4:1} A kad oni govorahu narodu, naidjoše na njih sveštenici i vojvoda crkveni i sadukeji;
{4:2} I rasrdiše se, što oni uče ljude i javljaju u Isusu vaskrsenje iz mrtvih.
{4:3} I digoše na njih ruke, i metnuše ih u zatvor do ujutru: jer već beše veče.
{4:4} A od onih koji slušahu reč mnogi verovaše, i postade broj ljudi oko pet hiljada.
{4:5} A kad bi ujutru, skupiše se knezovi njihovi i starešine i književnici u Jerusalim,
{4:6} A Ana poglavar sveštenički i Kajafa i Jovan i Aleksandar i koliko ih god beše od roda svešteničkog;
{4:7} I metnuvši ih na sredinu pitahu: Kakvom silom ili u čije ime učiniste vi ovo?
{4:8} Tada Petar napunivši se Duha Svetog reče im: Knezovi narodni i starešine Izrailjeve!
{4:9} Ako nas danas pitate za dobro delo koje učinismo bolesnom čoveku te on ozdravi:
{4:10} Da je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevom da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kog vi raspeste, kog Bog podiže iz mrtvih, stoji ovaj pred vama zdrav.
{4:11} Ovo je kamen koji vi zidari odbaciste, a postade glava od ugla: i nema ni u jednom drugom spasenja;
{4:12} Jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti.
{4:13} A kad videše slobodu Petrovu i Jovanovu, i znajući da su ljudi neknjiževni i prosti, divljahu se, i znahu ih da behu s Isusom.
{4:14} A videći isceljenog čoveka gde s njima stoji ne mogahu ništa protivu reći.
{4:15} Onda im zapovediše da izidju napolje iz saveta, pa pitahu jedan drugog
{4:16} Govoreći: Šta ćete činiti ovim ljudima? Jer veliki znak što učiniše oni poznat je svima koji žive u Jerusalimu, i ne možemo odreći;
{4:17} Ali da se dalje ne razilazi po narodu, da im oštro zapretimo da više ne govore za ime ovo nikome.
{4:18} I dozvavši ih zapovediše im da ništa ne spominju niti da uče u ime Isusovo.
{4:19} Petar i Jovan odgovarajući rekoše im: Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo negoli Boga?
{4:20} Jer mi ne možemo ne govoriti šta videsmo i čusmo.
{4:21} A oni zapretivši im pustiše ih, ne našavši ništa kako bi ih mučili, naroda radi; jer svi hvaljahu Boga za ono što se beše dogodilo.
{4:22} Jer onom čoveku beše više od četrdeset godina na kome se dogodi ovo čudo zdravlja.
{4:23} A kad ih otpustiše, dodjoše k svojima, i javiše im šta rekoše glavari sveštenički i starešine.
{4:24} A oni kad čuše, jednodušno podigoše glas k Bogu i rekoše: Gospode Bože, Ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima;
{4:25} Koji ustima Davida sluge svog reče: Zašto se bune neznabošci, i narodi izmišljaju prazne reči?
{4:26} Sastaše se carevi zemaljski, i knezovi se sabraše ujedno na Gospoda i na Hrista Njegovog.
{4:27} Zaista se sabraše u ovom gradu na svetog Sina Tvog Isusa, kog si pomazao, Irod i pontijski Pilat s neznabošcima i s narodom Izrailjevim,
{4:28} Da učine šta ruka Tvoja i savet Tvoj napred odredi da bude.
{4:29} I sad Gospode! Pogledaj na njihove pretnje, i daj slugama svojim da govore sa svakom slobodom reč Tvoju;
{4:30} I pružaj ruku svoju na isceljivanje i da znaci i čudesa budu imenom svetog Sina Tvog Isusa.
{4:31} I pošto se oni pomoliše Bogu zatrese se mesto gde behu sabrani, i napuniše se svi Duha Svetog, i govorahu reč Božju sa slobodom.
{4:32} A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko.
{4:33} I apostoli s velikom silom svedočahu za vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista; i blagodat velika beše na svima njima:
{4:34} Jer nijedan medju njima ne beše siromašan, jer koliko ih god beše koji imahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu zato,
{4:35} I metahu pred noge apostolima; i davaše se svakome kao što ko trebaše.
{4:36} A Josija, prozvani od apostola Varnava, koje znači Sin utehe, Levit rodom iz Kipra,
{4:37} On imaše njivu, i prodavši je donese novce i metnu apostolima pred noge.
{5:1} A jedan čovek, po imenu Ananija, sa ženom svojom Sapfirom prodade njivu,
{5:2} I sakri od novaca sa znanjem i žene svoje, i donesavši jedan deo metnu apostolima pred noge.
{5:3} A Petar reče: Ananija! Zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu?
{5:4} Kad je bila u tebe ne beše li tvoja? I kad je prodade ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si dakle takvu stvar metnuo u srce svoje? Ljudima nisi slagao nego Bogu.
{5:5} A kad ču Ananija reči ove pade i izdahnu; i udje veliki strah u sve koji slušahu ovo.
{5:6} A momci ušavši uzeše ga i iznesoše te zakopaše.
{5:7} A kad prodje oko tri sata, udje i žena njegova ne znajući šta je bilo.
{5:8} A Petar joj odgovori: Kaži mi jeste li za toliko dali njivu? A ona reče: Da, za toliko.
{5:9} A Petar joj reče: Zašto se dogovoriste da iskušate Duha Gospodnjeg? Gle noge onih koji tvog muža zakopaše pred vratima su, i izneće te.
{5:10} I odmah padnu pred nogama njegovim i izdahnu. A momci ušavši nadjoše je mrtvu i iznesoše je i zakopaše kod muža njena.
{5:11} I udje veliki strah u svu crkvu i u sve koji čuše ovo.
{5:12} A rukama apostolskim učiniše se mnogi znaci i čudesa medju ljudima; i behu svi jednodušno u tremu Solomunovom.
{5:13} A od ostalih niko ne smejaše pristupiti njima; nego ih hvaljaše narod.
{5:14} A sve više pristajahu oni koji verovahu Gospoda, mnoštvo ljudi i žena,
{5:15} Tako da i po ulicama iznošahu bolesnike i metahu na posteljama i na nosilima, da bi kad prodje Petar barem senka njegova osenila koga od njih.
{5:16} A dolažahu mnogi i iz okolnih gradova u Jerusalim, i donošahu bolesnike i koje mučahu nečisti duhovi; i svi ozdravljahu.
{5:17} Ali ustade poglavar sveštenički i svi koji behu s njim, od jeresi sadukejske, i napuniše se zavisti,
{5:18} I digoše ruke svoje na apostole, i metnuše ih u opšti zatvor.
{5:19} A andjeo Gospodnji otvori noću vrata tamnička, i izvedavši ih reče:
{5:20} Idite i stanite u crkvi te govorite narodu sve reči ovog života.
{5:21} A kad oni čuše, udjoše ujutru u crkvu, i učahu. A kad dodje poglavar sveštenički i koji behu s njim, sazvaše sabor i sve starešine od sinova Izrailjevih, i poslaše u tamnicu da ih dovedu.
{5:22} A kad sluge otidoše, ne nadjoše ih u tamnici; onda se vratiše i javiše im
{5:23} Govoreći: Tamnicu nadjosmo zaključanu sa svakom tvrdjom i čuvare gde stoje pred vratima; ali kad otvorismo, unutra nijednog ne nadjosmo.
{5:24} A kad čuše ove reči poglavar sveštenički i vojvoda crkveni i ostali glavari sveštenički, ne mogahu im se načuditi šta bi to sad bilo.
{5:25} A neko dodje i javi im govoreći: Eno oni ljudi što ih baciste u tamnicu, stoje u crkvi i uče narod.
{5:26} Tada otide vojvoda s momcima i dovede ih ne na silu: jer se bojahu naroda da ih ne pobije kamenjem.
{5:27} A kad ih dovedoše, postaviše ih pred sabor, i zapita ih poglavar sveštenički govoreći:
{5:28} Ne zapretismo li vam oštro da ne učite u ovo ime? I gle, napuniste Jerusalim svojom naukom, i hoćete da bacite na nas krv ovog čoveka.
{5:29} A Petar i apostoli odgovarajuću rekoše: Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.
{5:30} Bog otaca naših podiže Isusa, kog vi ubiste obesivši na drvo.
{5:31} Ovog Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.
{5:32} I mi smo Njegovi svedoci ovih reči i Duh Sveti kog Bog dade onima koji se Njemu pokoravaju.
{5:33} A kad oni čuše vrlo se rasrdiše, i mišljahu da ih pobiju.
{5:34} Ali onda ustade u skupštini jedan farisej po imenu Gamaliilo, zakonik, poštovan od svega naroda, i zapovedi da apostoli malo izidju napolje,
{5:35} Pa reče njima: Ljudi Izrailjci! Gledajte dobro za ove ljude šta ćete činiti;
{5:36} Jer pre ovih dana usta Tevda, govoreći da je on nešto, za kojim pristade ljudi na broj oko četiri stotine; on bi ubijen, i svi koji ga slušahu razidjoše se i propadoše.
{5:37} Potom usta Juda Galilejac, u dane prepisa, i odvuče dosta ljudi za sobom; i on pogibe, i svi koji ga slušahu razasuše se.
{5:38} I sad vam kažem: prodjite se ovih ljudi i ostavite ih; jer ako bude od ljudi ovaj savet ili ovo delo, pokvariće se.
{5:39} Ako li je od Boga, ne možete ga pokvariti, da se kako ne nadjete kao bogoborci.
{5:40} Onda ga poslušaše, i dozvavši apostole izbiše ih, i zapretiše im da ne govore u ime Isusovo, i otpustiše ih.
{5:41} A oni onda otidoše od sabora radujući se što se udostojiše primiti sramotu za ime Gospoda Isusa.
{5:42} A svaki dan u crkvi i po kućama ne prestajahu učiti i propovedati jevandjelje o Isusu Hristu.
{6:1} A u ove dane, kad se umnožiše učenici, podigoše Grci viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se deliše hrana svaki dan.
{6:2} Onda dvanaestorica dozvavši mnoštvo učenika, rekoše: Nije prilično nama da ostavimo reč Božju pa da služimo oko trpeza.
{6:3} Nadjite dakle, braćo, medju sobom sedam poštenih ljudi, punih Duha Svetog i premudrosti, koje ćemo postaviti nad ovim poslom.
{6:4} A mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati.
{6:5} I ova reč bi ugodna svemu narodu. I izabraše Stefana, čoveka napunjena vere i Duha Svetog, i Filipa, i Prohora, i Nikanora, i Timona, i Parmena, i Nikolu pokrštenjaka iz Antiohije.
{6:6} Ove postaviše pred apostole i oni pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih.
{6:7} I reč Božja rastijaše, i množaše se vrlo broj učenika u Jerusalimu. I sveštenici mnogi pokoravahu se veri.
{6:8} A Stefan pun vere i sile činjaše znake i čudesa velika medju ljudima.
{6:9} Tada ustaše neki iz zbornice koja se zove liverćanska i kirinačka i aleksandrijska i onih koji behu iz Kilikije i Azije, i prepirahu se sa Stefanom.
{6:10} I ne mogahu protivu stati premudrosti i Duhu kojim govoraše.
{6:11} Tada podgovoriše ljude te kazaše: Čusmo ga gde huli na Mojsija i na Boga.
{6:12} I pobuniše narod i starešine i književnike, i napadoše i uhvatiše ga, i dovedoše ga na sabor.
{6:13} I izvedoše lažne svedoke koji govorahu: Ovaj čovek ne prestaje huliti na ovo sveto mesto i na zakon.
{6:14} Jer ga čusmo gde govori: Ovaj Isus Nazarećanin razvaliće ovo mesto, i izmeniće običaje koje nam ostavi Mojsije.
{6:15} I pogledavši na nj svi koji sedjahu na saboru videše lice njegovo kao lice andjela.
{7:1} A poglavar sveštenički reče: Je li dakle tako?
{7:2} A on reče: Ljudi braćo i oci! Poslušajte. Bog slave javi se ocu našem Avraamu kad beše u Mesopotamiji, pre nego se doseli u Haran,
{7:3} I reče mu: Izidji iz zemlje svoje i od roda svog i iz doma oca svog, i dodji u zemlju koju ću ti ja pokazati.
{7:4} Tada izidje iz zemlje haldejske, i doseli se u Haran; i odande, po smrti oca njegovog, preseli ga u ovu zemlju u kojoj vi sad živite.
{7:5} I ne dade mu nasledstvo u njoj ni stope; i obreče mu je dati u držanje i semenu njegovom posle njega, dok on još nemaše deteta.
{7:6} Ali Bog reče ovako: Seme tvoje biće došljaci u zemlji tudjoj, i nateraće ga da služi, i mučiće ga četiri stotine godina.
{7:7} I narodu kome će služiti ja ću suditi, reče Bog; i potom će izići, i služiće meni na ovome mestu.
{7:8} I dade mu zavet obrezanja, i tako rodi Isaka, i obreza ga u osmi dan; i Isak Jakova, i Jakov dvanaest starešina.
{7:9} I starešine zavidjahu Josifu, i prodadoše ga u Misir; i Bog beše s njim.
{7:10} I izbavi ga od svih njegovih nevolja, i dade mu milost i premudrost pred Faraonom carem misirskim, i postavi ga poglavarom nad Misirom i nad svim domom svojim.
{7:11} A dodje glad na svu zemlju misirsku i hanansku i nevolja velika, i ne nalažahu hrane oci naši.
{7:12} A Jakov čuvši da ima pšenice u Misiru posla najpre oce naše.
{7:13} I kad dodjoše drugi put, poznaše Josifa braća njegova, i rod Josifov posta poznat Faraonu.
{7:14} A Josif posla i dozva oca svog Jakova i svu rodbinu svoju, sedamdeset i pet duša.
{7:15} I Jakov sidje u Misir, i umre, on i očevi naši.
{7:16} I prenesoše ih u Sihem, i metnuše u grob koji kupi Avraam za novce od sinova Emorovih u Sihemu.
{7:17} I kad se približi vreme obećanja za koje se Bog zakle Avraamu, narod se narodi i umnoži u Misiru,
{7:18} Dok nasta drugi car u Misiru, koji ne znaše Josifa.
{7:19} Ovaj namisli zlo za naš rod, izmuči oce naše da svoju decu bacahu da ne žive.
{7:20} U to se vreme rodi Mojsije, i beše Bogu ugodan, i bi tri meseca hranjen u kući oca svog.
{7:21} A kad ga izbaciše, uze ga kći Faraonova, i odgaji ga sebi za sina.
{7:22} I nauči se Mojsije svoj premudrosti misirskoj, i beše silan u rečima i u delima.
{7:23} A kad mu se navršivaše četrdeset godina, dodje mu na um da obidje braću svoju, sinove Izrailjeve.
{7:24} I videvši jednom gde se čini nepravda, pomože, i pokaja onog što mu se činjaše nepravda, i ubi Misirca.
{7:25} Mišljaše pak da braća njegova razumeju da Bog njegovom rukom njima spasenje dade: ali oni ne razumeše.
{7:26} A sutradan dodje medju takve koji se behu svadili, i miraše ih govoreći: Ljudi, vi ste braća, zašto činite nepravdu jedan drugom?
{7:27} A onaj što činjaše nepravdu bližnjemu ukori ga govoreći: Ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama?
{7:28} Ili i mene hoćeš da ubiješ kao što si juče ubio Misirca?
{7:29} A Mojsije pobeže od ove reči, i posta došljak u zemlji madijanskoj, gde rodi dva sina.
{7:30} I kad se navrši četrdeset godina, javi mu se u pustinji gore sinajske andjeo Gospodnji u plamenu ognjenom u kupini.
{7:31} A kad Mojsije vide, divljaše se utvari. A kad on pristupi da vidi, bi glas Gospodnji k njemu:
{7:32} Ja sam Bog otaca tvojih, Bog Avraamov i Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije se beše uzdrhtao i ne smeše da pogleda.
{7:33} A Gospod mu reče: Izuj obuću svoju sa svojih nogu: jer je mesto na kome stojiš sveta zemlja.
{7:34} Ja dobro videh muku svog naroda koji je u Misiru, i čuh njihovo uzdisanje, i sidjoh da ih izbavim: i sad hodi da te pošaljem u Misir.
{7:35} Ovog Mojsija, kog ukoriše rekavši: Ko te postavi knezom i sudijom? Ovog Bog za kneza i izbavitelja posla rukom andjela koji mu se javi u kupini.
{7:36} Ovaj ih izvede učinivši čudesa i znake u zemlji misirskoj i u Crvenom Moru i u pustinji četrdeset godina.
{7:37} Ovo je Mojsije koji kaza sinovima Izrailjevim: Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene: njega poslušajte.
{7:38} Ovo je onaj što beše u crkvi u pustinji s andjelom, koji mu govori na gori sinajskoj, i s ocima našim; koji primi reči žive da ih nama da;
{7:39} Kog ne hteše poslušati oci naši, nego ga odbaciše, i okrenuše se srcem svojim u Misir,
{7:40} Rekavši Aronu: Načini nam bogove koji će ići pred nama, jer ovom Mojsiju, koji nas izvede iz zemlje misirske, ne znamo šta bi.
{7:41} I tada načiniše tele, i prinesoše žrtvu idolu, i radovahu se rukotvorini svojoj.
{7:42} A Bog se okrenu od njih, i predade ih da služe vojnicima nebeskim, kao što je pisano u knjizi proroka: Eda zaklanja i žrtve prinesoste mi na četrdeset godina u pustinji, dome Izrailjev?
{7:43} I primiste čador Molohov, i zvezdu boga svog Remfana, kipove koje načiniste da im se molite; i preseliću vas dalje od Vavilona.
{7:44} Očevi naši imahu čador svedočanstva u pustinji, kao što zapovedi Onaj koji govori Mojsiju da ga načini po onoj prilici kao što ga vide;
{7:45} Koji i primiše očevi naši i donesoše s Isusom Navinom u zemlju neznabožaca, koje oturi Bog ispred lica naših otaca, tja do Davida,
{7:46} Koji nadje milost u Boga, i izmoli da nadje mesto Bogu Jakovljevom.
{7:47} A Solomun Mu načini kuću.
{7:48} Ali najviši ne živi u rukotvorenim crkvama, kao što govori prorok:
{7:49} Nebo je meni presto a zemlja podnožje nogama mojim: kako ćete mi kuću sazidati? Govori Gospod; ili koje je mesto za moje počivanje?
{7:50} Ne stvori li ruka moja sve ovo?
{7:51} Tvrdovrati i neobrezanih srca i ušiju! Vi se jednako protivite Duhu Svetome; kako vaši oci tako i vi.
{7:52} Kog od proroka ne proteraše oci vaši? I pobiše one koji unapred javiše za dolazak pravednika, kog vi sad izdajnici i krvnici postadoste;
{7:53} Koji primiste zakon naredbom andjeoskom, i ne održaste.
{7:54} Kad ovo čuše, rasrdiše se vrlo u srcima svojim, i škrgutahu zubima na nj.
{7:55} A Stefan budući pun Duha Svetog pogleda na nebo i vide slavu Božju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu;
{7:56} I reče: Evo vidim nebesa otvorena i Sina čovečijeg gde stoji s desne strane Bogu.
{7:57} A oni povikavši glasno zatiskivahu uši svoje, i navališe jednodušno na nj.
{7:58} I izvedavši ga iz grada stadoše ga zasipati kamenjem, i svedoci haljine svoje metnuše kod nogu mladića po imenu Savla.
{7:59} I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj.
{7:60} Onda kleče na kolena i povika glasno: Gospode! Ne primi im ovo za greh. I ovo rekavši umre.
{8:1} Savle pak beše pristao na njegovu smrt. A u taj dan postade veliko gonjenje na crkvu jerusalimsku, i svi se rasejaše po krajevima judejskim i samarijskim osim apostola.
{8:2} A ljudi pobožni ukopaše Stefana i veliki plač učiniše nad njim.
{8:3} A Savle dosadjivaše crkvi, jer idjaše po kućama, i vucijaše ljude i žene te predavaše u tamnicu.
{8:4} A oni što se behu rasejali prolažahu propovedajući reč.
{8:5} A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista.
{8:6} A narod pažaše jednodušno na ono što govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše:
{8:7} Jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih u kojima behu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše.
{8:8} I bi velika radost u gradu onom.
{8:9} A beše jedan čovek, po imenu Simon, koji pre čaraše u gradu i dovodjaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko;
{8:10} Na kog gledahu svi, i malo i veliko, govoreći: Ovo je velika sila Božja.
{8:11} A zato gledahu na njega što ih mnogo vremena činima udivljavaše.
{8:12} Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevandjelje o carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene.
{8:13} Tada i Simon verova, i krstivši se osta kod Filipa; i videći dela i znake velike koji se činjahu divljaše se vrlo.
{8:14} A kad čuše apostoli koji behu u Jerusalimu da Samarija primi reč Božju, poslaše k njima Petra i Jovana.
{8:15} Koji sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetog;
{8:16} Jer još ni na jednog ne beše došao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa.
{8:17} Tada apostoli metnuše ruke na njih, i oni primiše Duha Svetog.
{8:18} A kad vide Simon da se daje Duh Sveti kad apostoli metnu ruke, donese im novce
{8:19} Govoreći: Dajte i meni ovu vlast da kad metnem ruke na koga primi Duha Svetog.
{8:20} A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce.
{8:21} Nema tebi dela ni iseta u ovoj reči; jer srce tvoje nije pravo pred Bogom.
{8:22} Pokaj se dakle od ove svoje pakosti, i moli se Bogu da bi ti se oprostila pomisao srca tvog.
{8:23} Jer te vidim da si u gorkoj žuči i u svezi nepravde.
{8:24} A Simon odgovarajući reče: Pomolite se vi Gospodu za mene da ne naidje na mene ništa od ovog što rekoste.
{8:25} Tako oni posvedočivši i govorivši reč Gospodnju vratiše se u Jerusalim, i mnogim selima samarijskim propovediše jevandjelje.
{8:26} A andjeo Gospodnji reče Filipu govoreći: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je.
{8:27} I ustavši podje. I gle, čovek Arapin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice arapske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu,
{8:28} Pa se vraćaše, i sedeći na kolima svojim čitaše proroka Isaiju.
{8:29} A Duh reče Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima.
{8:30} A Filip pritrčavši ču ga gde čita proroka Isaiju, i reče: A razumeš li šta čitaš?
{8:31} A on reče: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede s njim.
{8:32} A mesto iz pisma koje čitaše beše ovo: Kao ovca na zaklanje odvede se, i nem kao jagnje pred onim koji ga striže, tako ne otvori usta svojih.
{8:33} U Njegovom poniženju ukide se sud Njegov. A rod Njegov ko će iskazati? Jer se Njegov život uzima od zemlje.
{8:34} Onda uškopljenik odgovori Filipu i reče: Molim te, za koga ovo govori prorok? Ili za sebe ili za koga drugog?
{8:35} A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu jevandjelje Isusovo.
{8:36} Kako idjahu putem dodjoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim?
{8:37} A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji.
{8:38} I zapovedi da stanu kola, i sidjoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga.
{8:39} A kad izidjoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika, a andjeo Gospodnji uze Filipa, i više ga ne vide uškopljenik; nego otide putem svojim radujući se.
{8:40} A Filip se obrete u Azotu; i prolazeći propovedaše jevandjelje svima gradovima, dok ne dodje u Ćesariju.
{9:1} A Savle još dišući pretnjom i smrću na učenike Gospodnje pristupi k poglavaru svešteničkom,
{9:2} I izmoli u njega poslanice u Damask na zbornice, ako koga nadje od ovog puta, i ljude i žene svezane da dovede u Jerusalim.
{9:3} A kad beše na putu i dodje blizu Damaska, ujedanput obasja ga svetlost s neba,
{9:4} I padnuvši na zemlju ču glas gde mu govori: Savle! Savle! Zašto me goniš?
{9:5} A on reče: Ko si Ti, Gospode? A Gospod reče: Ja sam Isus, kog ti goniš: teško ti je protivu bodila praćati se.
{9:6} A on drhćući od straha reče: Gospode! Šta hoćeš da činim? I Gospod mu reče: Ustani i udji u grad, pa će ti se kazati šta ti treba činiti.
{9:7} A ljudi koji idjahu s njim stajahu i čudjahu se, jer čujahu glas a ne vidjahu nikoga.
{9:8} A Savle usta od zemlje, i otvorenim očima svojim nikoga ne vidjaše. A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask.
{9:9} I beše tri dana slep, i ne jede, niti pi.
{9:10} A u Damasku beše jedan učenik, po imenu Ananija, i reče mu Gospod u utvari: Ananija! A on reče: Evo me, Gospode!
{9:11} A Gospod mu reče: Ustani i idi u ulicu koja se zove Prava, i traži u domu Judinom po imenu Savla Taršanina; jer gle, on se moli Bogu,
{9:12} I vide u utvari čoveka, po imenu Ananiju, gde udje i metnu ruku na nj da progleda.
{9:13} A Ananija odgovori: Gospode! Ja čuh od mnogih za tog čoveka kolika zla počini svetima Tvojim u Jerusalimu;
{9:14} I ovde ima vlast od glavara svešteničkih da veže sve koji prizivaju ime Tvoje.
{9:15} A Gospod mu reče: Idi, jer mi je on sud izbrani da iznese ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve.
{9:16} A ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za ime moje.
{9:17} I podje Ananija, i udje u kuću, i metnuvši ruke na nj reče: Savle, brate! Gospod Isus, koji ti se javi na putu kojim si išao, posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetog.
{9:18} I odmah otpade od očiju njegovih kao krljušt, i odmah progleda, i ustavši krsti se.
{9:19} I pošto pojede okrepi se; i bi Savle nekoliko dana s učenicima koji behu u Damasku.
{9:20} I odmah po zbornicama propovedaše Isusa da je On Sin Božji.
{9:21} A svi koji slušahu divljahu se i govorahu: Nije li ovo onaj što gonjaše u Jerusalimu one koji spominjahu ime ovo, i ovde zato dodje da ih povezane vodi glavarima svešteničkim.
{9:22} A Savle se većma siljaše i zabunjivaše Jevreje koji žive u Damasku, dokazujući da je ovo Hristos.
{9:23} A kad se navrši podosta dana, dogovoriše se Jevreji da ga ubiju.
{9:24} Ali Savle doznade njihov dogovor; a oni čuvahu vrata dan i noć da bi ga ubili;
{9:25} A učenici ga uzeše noću i spustiše preko zida u kotarici.
{9:26} A kad dodje Savle u Jerusalim, ogledaše da se pribije uz učenike; i svi ga se bojahu, jer ne verovahu da je učenik.
{9:27} A Varnava ga uze i dovede k apostolima, i kaza im kako na putu vide Gospoda, i kako mu govori, i kako u Damasku slobodno propoveda ime Isusovo.
{9:28} I beše s njima i ulazi u Jerusalim i izlazi i slobodno propovedaše ime Gospoda Isusa.
{9:29} I govoraše i prepiraše se s Grcima, a oni gledahu da ga ubiju.
{9:30} A kad razumeše braća, svedoše ga u Ćesariju, i otpustiše ga u Tars.
{9:31} A crkve po svoj Judeji i Galileji i Samariji behu na miru, i napredovahu, i hodjahu u strahu Gospodnjem, i umnožavahu se utehom Svetog Duha.
{9:32} I dogodi se kad Petar obilažaše sve, da dodje i k svetima koji življahu u Lidi.
{9:33} I nadje tamo jednog čoveka po imenu Eneju, koji već osam godina ležaše na odru, jer beše uzet.
{9:34} I reče mu Petar: Eneja! Isceljuje te Isus Hristos, ustani i prostri sam sebi. I odmah usta.
{9:35} I videše ga svi koji življahu u Lidi i u Asaronu, i obratiše se ka Gospodu.
{9:36} A u Jopi beše jedna učenica po imenu Tavita, koje znači srna, i ona beše puna dobrih dela i milostinje što činjaše.
{9:37} I dogodi se u te dane da se ona razbole i umre; onda je okupaše i metnuše u gornju sobu.
{9:38} A budući da je Lida blizu Jope, onda učenici čuvši da je Petar u njoj poslaše dva čoveka moleći ga da ne požali truda doći do njih.
{9:39} A Petar ustavši otide s njima, i kad dodje, izvedoše ga u gornju sobu i skupiše se oko njega sve udovice plačući i pokazujući suknje i haljine što je radila Srna dok je bila s njima.
{9:40} A Petar izgnavši sve napolje kleče na kolena i pomoli se Bogu, i okrenuvši se k telu reče: Tavito! Ustani. A ona otvori oči svoje, i videvši Petra sede.
{9:41} Petar pak pruživši joj ruku podiže je; i dozvavši svete i udovice pokaza je živu.
{9:42} I ovo se razglasi po svoj Jopi, i mnogi verovaše Gospoda.
{9:43} I dogodi se da on osta mnogo dana u Jopi u nekog Simona kožara.
{10:1} A u Ćesariji beše jedan čovek po imenu Kornilije, kapetan od čete koja se zvaše talijanska.
{10:2} Pobožan i bogobojazan sa celim domom svojim, koji davaše milostinju mnogim ljudima i moljaše se Bogu bez prestanka;
{10:3} On vide na javi u utvari oko devetog sata dnevi andjela Božjeg gde sidje k njemu i reče mu: Kornilije!
{10:4} A on pogledavši na nj i uplašivši se reče: Šta je, Gospode? A on mu reče: Molitve tvoje i milostinje tvoje izidjoše na pamet Bogu;
{10:5} I sad pošlji u Jopu ljude i dozovi Simona prozvanog Petra:
{10:6} On stoji u nekog Simona kožara, kog je kuća kod mora: on će ti kazati reči kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.
{10:7} I kad otide andjeo koji govori Korniliju, dozvavši dvojicu od svojih slugu i jednog pobožnog vojnika od onih koji mu služahu,
{10:8} I kazavši im sve posla ih u Jopu.
{10:9} A sutradan kad oni idjahu putem i približiše se ka gradu, izidje Petar u gornju sobu da se pomoli Bogu u šesti sat.
{10:10} I ogladne, i htede da jede; a kad mu oni gotovljahu, dodje izvan sebe,
{10:11} I vide nebo otvoreno i sud nekakav gde silazi na njega, kao veliko platno, zavezan na četiri roglja i spušta se na zemlju;
{10:12} U kome behu sva četvoronožna na zemlji, i zverinje i bubine i ptice nebeske.
{10:13} I postade glas k njemu: Ustani, Petre! Pokolji i pojedi.
{10:14} A Petar reče: Nipošto, Gospode! Jer nikad ne jedoh šta pogano ili nečisto.
{10:15} I gle, glas opet k njemu drugom: Šta je Bog očistio ti ne pogani.
{10:16} I ovo bi triput, i sud se opet uze na nebo.
{10:17} A kad se Petar u sebi divljaše šta bi bila utvara koju vide, i gle ljudi poslani od Kornilija, napitavši i našavši dom Simonov stadoše pred vratima,
{10:18} I zovnuvši pitahu: Stoji li ovde Simon prozvani Petar?
{10:19} A dok Petar razmišljavaše o utvari, reče mu Duh: Evo tri čoveka traže te;
{10:20} Nego ustani i sidji i idi s njima ne premišljajući ništa, jer ih ja poslah.
{10:21} A Petar sišavši k ljudima poslanim k sebi od Kornilija reče: Evo ja sam koga tražite; što ste došli?
{10:22} A oni rekoše: Kornilije kapetan, čovek pravedan i bogobojazan, poznat kod svega naroda jevrejskog, primio je zapovest od andjela svetog da dozove tebe u svoj dom i da čuje reči od tebe.
{10:23} Onda ih dozva unutra i ugosti. A sutradan ustavši Petar podje s njima, i neki od braće koja beše u Jopi podjoše s njim.
{10:24} I sutradan udjoše u Ćesariju. A Kornilije čekaše ih sazvavši rodbinu svoju i ljubazne prijatelje.
{10:25} A kad Petar htede da udje, srete ga Kornilije, i padnuvši na noge njegove pokloni se.
{10:26} I Petar ga podiže govoreći: Ustani, i ja sam čovek.
{10:27} I s njim govoreći udje, i nadje mnoge koji se behu sabrali.
{10:28} I reče im: Vi znate kako je neprilično čoveku Jevrejinu družiti se ili dolaziti k tudjinu; ali Bog meni pokaza da nijednog čoveka ne zovem poganim ili nečistim;
{10:29} Zato i bez sumnje dodjoh pozvan. Pitam vas dakle zašto poslaste po mene?
{10:30} I Kornilije reče: Od četvrtog dana do ovog časa ja postih, i u deveti sat moljah se Bogu u svojoj kući; i gle, čovek stade preda mnom u haljini sjajnoj,
{10:31} I reče: Kornilije! Uslišena bi molitva tvoja i milostinje tvoje pomenuše se pred Bogom.
{10:32} Pošlji dakle u Jopu i dozovi Simona koji se zove Petar: on stoji u kući Simona kožara kod mora, koji kad dodje kazaće ti.
{10:33} Onda ja odmah poslah k tebi; i ti si dobro učinio što si došao. Sad dakle mi svi stojimo pred Bogom da čujemo sve što je tebi od Boga zapovedjeno.
{10:34} A Petar otvorivši usta reče: Zaista vidim da Bog ne gleda ko je ko;
{10:35} Nego u svakom narodu onaj koji se boji Njega i tvori pravdu, mio je Njemu.
{10:36} Reč što posla sinovima Izrailjevim, javljajući mir po Isusu Hristu, koji je Gospod svima.
{10:37} Vi znate govor koji je bio po svoj Judeji počevši od Galileje po krštenju koje propoveda Jovan:
{10:38} Isusa iz Nazareta kako ga pomaza Bog Duhom Svetim i silom, koji prodje čineći dobro i isceljujući sve koje djavo beše nadvladao; jer Bog beše s njim.
{10:39} I mi smo svedoci svemu što učini u zemlji judejskoj i Jerusalimu; kog i ubiše obesivši na drvo.
{10:40} Ovog Bog vaskrse treći dan, i dade Mu da se pokaže,
{10:41} Ne svemu narodu nego nama svedocima napred izbranima od Boga, koji s Njim jedosmo i pismo po vaskrsenju Njegovom iz mrtvih.
{10:42} I zapovedi nam da propovedamo narodu i da svedočimo da je On narečeni od Boga sudija živim i mrtvim.
{10:43} Za ovo svedoče svi proroci da će imenom Njegovim primiti oproštenje greha svi koji Ga veruju.
{10:44} A dok još Petar govoraše ove reči, sidje Duh Sveti na sve koji slušahu reč.
{10:45} I udiviše se verni iz obrezanja koji behu došli s Petrom, videći da se i na neznabošce izli dar Duha Svetog.
{10:46} Jer ih slušahu gde govorahu jezike, i veličahu Boga. Tada odgovori Petar:
{10:47} Eda može ko vodu zabraniti da se ne krste oni koji primiše Duha Svetog kao i mi?
{10:48} I zapovedi im da se krste u ime Isusa Hrista. Tada ga moliše da ostane kod njih nekoliko dana.
{11:1} A čuše i apostoli i braća koji behu u Judeji da i neznabošci primiše reč Božju.
{11:2} I kad izidje Petar u Jerusalim, prepirahu se s njim koji behu iz obrezanja,
{11:3} Govoreći: Ušao si k ljudima koji nisu obrezani, i jeo si s njima.
{11:4} A Petar počevši kazivaše im redom govoreći:
{11:5} Ja bejah u gradu Jopi na molitvi, i došavši izvan sebe videh utvaru, gde silazi sud nekakav kao veliko platno na četiri roglja i spušta se s neba, i dodje do preda me.
{11:6} Pogledavši u nj opazih i videh četvoronožna zemaljska, i zverinje i bubine i ptice nebeske.
{11:7} A čuh glas koji mi govori: Ustani, Petre! Pokolji i pojedi.
{11:8} A ja rekoh: Nipošto Gospode! Jer ništa pogano i nečisto nikad ne udje u usta moja.
{11:9} A glas mi odgovori drugom s neba govoreći: Šta je Bog očistio ti ne pogani.
{11:10} A ovo bi triput; i uze se opet sve na nebo.
{11:11} I gle, odmah tri čoveka staše pred kućom u kojoj bejah, poslani iz Ćesarije k meni.
{11:12} A Duh mi reče da idem s njima ne premišljajući ništa. A dodjoše sa mnom i ovo šest braće, i udjosmo u kuću čovekovu.
{11:13} I kaza nam kako vide andjela u kući svojoj koji je stao i kazao mu: Pošlji ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanog Petra,
{11:14} Koji će ti kazati reči kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.
{11:15} A kad ja počeh govoriti sidje Duh Sveti na njih, kao i na nas u početku.
{11:16} Onda se opomenuh reči Gospodnje kako govoraše: Jovan je krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim.
{11:17} Kad im dakle Bog dade jednak dar kao i nama koji verujemo Gospoda svog Isusa Hrista; ja ko bejah da bi mogao zabraniti Bogu?
{11:18} A kad čuše ovo, umukoše, i hvaljahu Boga govoreći: Dakle i neznabošcima Bog dade pokajanje za život.
{11:19} A oni što se rasejaše od nevolje koja posta za Stefana, prodjoše tja do Finikije i Kipra i Antiohije, nikom ne govoreći reč do samim Jevrejima.
{11:20} A neki od njih behu Kiprani i Kirinci, koji ušavši u Antiohiju govorahu Grcima propovedajući jevandjelje o Gospodu Isusu.
{11:21} I beše ruka Božija s njima; i mnogo ih verovaše i obratiše se ka Gospodu.
{11:22} A dodje reč o njima do ušiju crkve koja beše u Jerusalimu; i poslaše Varnavu da ide tja do Antiohije;
{11:23} Koji došavši i videvši blagodat Božju, obradova se, i moljaše sve da tvrdim srcem ostanu u Gospodu;
{11:24} Jer beše čovek blag i pun Duha Svetog i vere. I obrati se mnogi narod ka Gospodu.
{11:25} Varnava, pak, izidje u Tars da traži Savla; i kad ga nadje, dovede ga u Antiohiju.
{11:26} I oni se celu godinu sastajaše onde s crkvom, i učiše mnogi narod; i najpre u Antiohiji nazvaše učenike hrišćanima.
{11:27} A u te dane sidjoše iz Jerusalima proroci u Antiohiju.
{11:28} I ustavši jedan od njih, po imenu Agav, objavi glad veliku koja htede biti po vasionom svetu; koji i bi za Klaudija ćesara.
{11:29} A od učenika odredi svaki koliko koji mogaše da pošalju u pomoć braći koja življahu u Judeji.
{11:30} Koje i učiniše poslavši starešinama preko ruke Varnavine i Savlove.
{12:1} U ono pak vreme podiže Irod car ruke da muči neke od crkve.
{12:2} I pogubi Jakova brata Jovanovog mačem.
{12:3} I videvši da je to po volji Jevrejima nastavi da uhvati i Petra (a behu dani presnih hlebova),
{12:4} Kog i uhvati i baci u tamnicu i predade ga četvorici četvrtnika vojničkih da ga čuvaju, i mišljaše ga po pashi izvesti pred narod.
{12:5} I tako Petra čuvahu u tamnici; a crkva moljaše se za njega Bogu bez prestanka.
{12:6} A kad htede Irod da ga izvede, onu noć spavaše Petar medju dvojicom vojnika, okovan u dvoje verige, a stražari pred vratima čuvahu tamnicu.
{12:7} I gle, andjeo Gospodnji pristupi, i svetlost obasja po sobi, i kucnuvši Petra u rebra probudi ga govoreći: Ustani brže. I spadoše mu verige s ruku.
{12:8} A andjeo mu reče: Opaši se, i obuj opanke svoje. I učini tako. I reče mu andjeo: Obuci haljinu svoju, pa hajde za mnom.
{12:9} I izišavši idjaše za njim, i ne znaše da je to istina što andjeo činjaše, nego mišljaše da vidi utvaru.
{12:10} A kad prodjoše prvu stražu i drugu i dodjoše k vratima gvozdenim koja vodjahu u grad, ona im se sama otvoriše; i izišavši prodjoše jednu ulicu, i andjeo odmah odstupi od njega.
{12:11} I kad dodje Petar k sebi reče: Sad zaista vidim da Bog posla andjela svog te me izbavi iz ruku Irodovih i od svega čekanja naroda jevrejskog.
{12:12} I razmislivši dodje kući Marije matere Jovana koji se zvaše Marko, gde behu mnogi sabrani i moljahu se Bogu.
{12:13} A kad kucnu Petar u vrata od dvora, pristupi devojka po imenu Roda, da čuje.
{12:14} I poznavši glas Petrov od radosti ne otvori vrata, nego utrča i kaza da Petar stoji pred vratima.
{12:15} A oni joj rekoše: Jesi li ti luda? A ona potvrdjivaše da je tako. A oni govorahu: Andjeo je njegov.
{12:16} A Petar jednako kucaše. A kad otvoriše, videše ga, i udiviše se.
{12:17} A on mahnuvši na njih rukom da ćute, kaza im kako ga Gospod izvede iz tamnice; i reče javite ovo Jakovu i braći. I izišavši otide na drugo mesto.
{12:18} A kad bi dan, beše ne mala buna medju vojnicima, šta to bi od Petra.
{12:19} A kad ga Irod zaiska i ne nadje, onda ispita stražare, i zapovedi da ih odvedu; i izišavši iz Judeje u Ćesariju onamo življaše.
{12:20} Jer se Irod srdjaše na Tirce i Sidonce. Ali oni jednodušno dodjoše k njemu, i uzevši na svoju ruku Vlasta, posteljnika carevog, iskahu mira, jer se njihove zemlje hranjahu od njegovog carstva.
{12:21} A u odredjeni dan obuče se Irod u carsku haljinu, i sedavši na presto govoraše im;
{12:22} A narod vikaše: Ovo je glas Božji, a ne čovečiji.
{12:23} Ali ujedanput udari ga andjeo Gospodnji: jer ne dade slave Bogu; i budući izjeden od crvi izdahnu.
{12:24} A reč Božija rastijaše i množaše se.
{12:25} A Varnava i Savle predavši pomoć vratiše se iz Jerusalima u Antiohiju, uzevši sa sobom Jovana koji se zvaše Marko.
{13:1} A u crkvi koja beše u Antiohiji behu neki proroci i učitelji, to jest: Varnava i Simeun koji se zvaše Nigar, i Lukije Kirinac, i Manail odgajeni s Irodom četvorovlasnikom, i Savle.
{13:2} A kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah.
{13:3} Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih, i otpustiše ih.
{13:4} Ovi dakle poslani od Duha Svetog sidjoše u Seleukiju, i odande otploviše u Kipar.
{13:5} I došavši u Salamin javiše reč Božju u zbornicama jevrejskim; a imahu i Jovana slugu.
{13:6} A kad prodjoše ostrvo tja do Pafa, nadjoše nekakvog čoveka vračara, i lažnog proroka, Jevrejina, kome beše ime Varisus,
{13:7} Koji beše s namesnikom Srdjem Pavlom, čovekom razumnim. Ovaj dozvavši Varnavu i Savla zaiska da čuje reč Božju.
{13:8} A Elima vračar (jer to znači ime njegovo) stade im se suprotiti, gledajući da odvrati namesnika od vere.
{13:9} A Savle koji se zvaše i Pavle, pun Duha Svetog pogledavši na nj
{13:10} Reče: O napunjeni svakog lukavstva i svake pakosti, sine djavolji! Neprijatelju svake pravde! Zar ne prestaješ kvariti prave puteve Gospodnje?
{13:11} I sad eto ruke Gospodnje na te, i da budeš slep da ne vidiš sunce za neko vreme. I ujedanput napade na nj mrak i tama, i pipajući tražaše vodju.
{13:12} Tada namesnik, kad vide šta bi, verova, diveći se nauci Gospodnjoj.
{13:13} A kad se Pavle sa svojim društvom odveze iz Pafa, dodjoše u Pergu pamfilijsku; a Jovan se odvoji od njih, i vrati se u Jerusalim.
{13:14} A oni otišavši iz Perge dodjoše u Antiohiju pisidijsku, i ušavši u zbornicu u dan subotni sedoše.
{13:15} A po čitanju zakona i proroka poslaše starešine zborničke k njima govoreći: Ljudi braćo! Ako je u vama reč utehe za narod, govorite.
{13:16} A Pavle ustavši i mahnuvši rukom reče: Ljudi Izrailjci i koji se Boga bojite! Čujte.
{13:17} Bog naroda ovog izabra oce naše, i podiže narod kad behu došljaci u zemlji misirskoj, i rukom visokom izvede ih iz nje.
{13:18} I do četrdeset godina prehrani ih u pustinji.
{13:19} I zatrvši sedam naroda u zemlji hananskoj na kocke razdeli im zemlju njihovu.
{13:20} I potom na četiri stotine i pedeset godina dade im sudije do Samuila proroka.
{13:21} I od tada iskaše cara, i dade im Bog Saula, sina Kisovog, čoveka od kolena Venijaminovog, za četrdeset godina.
{13:22} I uklonivši njega podiže im Davida za cara, kome i reče svedočeći: Nadjoh Davida sina Jesejevog, čoveka po srcu mom, koji će ispuniti sve volje moje.
{13:23} Od njegovog semena podiže Bog po obećanju Izrailju spasa Isusa;
{13:24} Kad Jovan pred Njegovim dolaskom propoveda krštenje pokajanja svemu narodu Izrailjevom.
{13:25} I kad svršivaše Jovan tečenje svoje, govoraše: Ko mislite da sam ja nisam ja; nego evo ide za mnom, kome ja nisam dostojan razrešiti remen na obući Njegovoj.
{13:26} Ljudi braćo! Sinovi roda Avraamovog, i koji se medju vama Boga boje! Vama se posla reč ovog spasenja.
{13:27} Jer oni što žive u Jerusalimu, i knezovi njihovi, ne poznaše Ovog i glasove proročke koji se čitaju svake subote, osudivši Ga izvršiše.
{13:28} I ne našavši nijedne krivice smrtne moliše Pilata da Ga pogubi.
{13:29} I kad svršiše sve što je pisano za Njega, skinuše Ga s drveta i metnuše u grob.
{13:30} A Bog vaskrse Ga iz mrtvih.
{13:31} I pokaziva se mnogo dana onima što izlaziše s Njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svedoci Njegovi pred narodom.
{13:32} I mi vam javljamo obećanje koje bi očevima našim da je ovo Bog ispunio nama, deci njihovoj, podignuvši Isusa;
{13:33} Kao što je napisano i u drugom psalmu: Ti si moj Sin, ja Te danas rodih.
{13:34} A da Ga iz mrtvih vaskrse da se više ne vrati u truljenje ovako kaže: Daću vam svetinju Davidovu vernu.
{13:35} Zato i na drugom mestu govori: Nećeš dati da Tvoj Svetac vidi truljenje.
{13:36} Jer David posluživši rodu svom po volji Božjoj umre, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truljenje.
{13:37} A kog Bog podiže ne vide truljenje.
{13:38} Tako da vam je na znanje, ljudi braćo! Da se kroza Nj vama propoveda oproštenje greha.
{13:39} I od svega, od čega se ne mogoste opravdati u zakonu Mojsijevom, opravdaće se u Njemu svaki koji veruje.
{13:40} Gledajte dakle da ne dodje na vas ono što je kazano u prorocima:
{13:41} Vidite, nemarljivi! I čudite se, i nek vas nestane; jer ja činim delo u vaše dane, delo koje nećete verovati ako vam ko uskazuje.
{13:42} A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove reči u drugu subotu govore.
{13:43} A kad se sabor razidje, podjoše za Pavlom i za Varnavom mnogi od Jevreja i pobožnih došljaka; a oni govoreći im svetovahu ih da ostanu u blagodati Božjoj.
{13:44} A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju reči Božje.
{13:45} A kad videše Jevreji narod, napuniše se zavisti, i govorahu protivno rečima Pavlovim nasuprot govoreći i huleći.
{13:46} A Pavle i Varnava oslobodivši se rekoše: Vama je najpre trebalo da se govori reč Božja; ali kad je odbacujete, i sami se pokazujete da niste dostojni večnog života, evo se obrćemo k neznabošcima.
{13:47} Jer nam tako zapovedi Gospod: Postavih te za videlo neznabošcima, da budeš spasenje do samog kraja zemlje.
{13:48} A kad čuše neznabošci, radovahu se i slavljahu reč Božju, i verovahu koliko ih beše pripravljeno za život večni.
{13:49} I reč se Božja raznošaše po svoj okolini.
{13:50} Ali Jevreji podgovoriše pobožne i poštene žene i starešine gradske te podigoše gonjenje na Pavla i Varnavu, i isteraše ih iz svoje zemlje.
{13:51} A oni otresavši na njih prah sa svojih nogu dodjoše u Ikoniju.
{13:52} A učenici punjahu se radosti i Duha Svetog.
{14:1} U Ikoniji pak dogodi se da oni zajedno udjoše o zbornicu jevrejsku, i govorahu tako da verova veliko mnoštvo Jevreja i Grka.
{14:2} A Jevreji koji ne verovahu podbuniše i razdražiše duše neznabožaca na braću.
{14:3} Ali oni ostaše dosta vremena govoreći slobodno u Gospodu koji svedočaše reč blagodati svoje i davaše te se tvorahu znaci i čudesa rukama njihovim.
{14:4} A mnoštvo gradsko razdeli se, i jedni behu s Jevrejima, a jedni s apostolima.
{14:5} A kad navališe i neznabošci i Jevreji sa svojim poglavarima da im dosade i kamenjem da ih pobiju,
{14:6} Oni doznavši pobegoše u gradove likaonske, u Listru i u Dervu i u okolinu njihovu.
{14:7} I onamo propovedahu jevandjelje.
{14:8} I jedan čovek u Listri sedjaše nemoćan u nogama, i beše hrom od utrobe matare svoje, i ne beše nikad hodio.
{14:9} Ovaj slušaše Pavla gde govori. Pavle pogledavši na nj i videvši da veruje da će ozdraviti,
{14:10} Reče velikim glasom: Tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, ustani na svoje noge upravo. I skoči, i hodjaše.
{14:11} A kad vide narod šta učini Pavle, podigoše glas svoj govoreći likaonski: Bogovi načiniše se kao ljudi, i sidjoše k nama.
{14:12} I nazivahu Varnavu Jupiterom, a Pavla Merkurijem, jer on upravljaše rečju.
{14:13} A sveštenik Jupitera koji beše pred gradom njihovim dovede junce, i donese vence pred vrata, i s narodom htede da prinosi žrtvu.
{14:14} A kad čuše apostoli, Varnava i Pavle, razdreše haljine svoje, i skočiše medju narod vičući i govoreći:
{14:15} Ljudi! Šta to činite? I mi smo kao i vi smrtni ljudi, koji vam propovedamo jevandjelje da se od ovih lažnih stvari obratite k Bogu Živom, koji stvori nebo i zemlju i more i sve što je u njima;
{14:16} Koji u prošavšim naraštajima beše pustio sve narode da idu svojim putevima:
{14:17} I opet ne ostavi sebe neposvedočenog, čineći dobro, dajući nam s neba dažd i godine rodne, puneći srca naša jelom i veseljem.
{14:18} I ovo govoreći jedva ustaviše narod da im ne prinose žrtve, nego da ide svaki svojoj kući. A dok oni življahu onde i učahu,
{14:19} Dodjoše iz Antiohije i iz Ikonije nekakvi Jevreji, i kad se oni prepirahu slobodno, podgovoriše narod da ih odustanu, govoreći da ništa pravo ne govore, nego sve lažu. I podgovorivši narod zasuše Pavla kamenjem i izvukoše ga iz grada misleći da je mrtav.
{14:20} A kad ga opkoliše učenici njegovi, ustade i udje u grad, i sutradan izidje s Varnavom u Dervu.
{14:21} I propovedivši jevandjelje gradu onom i naučivši mnoge vratiše se u Listru i Ikoniju i Antiohiju.
{14:22} Utvrdjujući duše učenika i savetujući ih da ostanu u veri, i da nam kroz mnoge nevolje valja ući u carstvo Božje.
{14:23} I postavivši im starešine po svim crkvama, i pomolivši se Bogu s postom, predadoše ih Gospodu koga verovaše.
{14:24} I prošavši Pisidiju dodjoše u Pamfiliju.
{14:25} I govorivši reč Gospodnju u Perzi sidjoše u Ataliju.
{14:26} I odande otploviše u Antiohiju, odakle behu predani blagodati Božjoj na delo koje svršiše.
{14:27} A kad dodjoše i sabraše crkvu, kazaše sve šta učini Bog s njima, i kako otvori neznabošcima vrata vere.
{14:28} I ostaše onde ne malo vremena s učenicima.
{15:1} I neki sišavši iz Judeje učahu braću: Ako se ne obrežete po običaju Mojsijevom, ne možete se spasti.
{15:2} A kad posta rasprava, i Pavle i Varnava ne malo se prepiraše s njima, odrediše da Pavle i Varnava i drugi neki od njih idu gore k apostolima i starešinama u Jerusalim za ovo pitanje.
{15:3} A oni onda spremljeni od crkve, prolažahu kroz Finikiju i Samariju kazujući obraćanje neznabožaca, i činjahu veliku radost svoj braći.
{15:4} A kad dodjoše u Jerusalim, primi ih crkva i apostoli i starešine, i kazaše sve što učini Bog s njima, i kako otvori neznabošcima vrata vere.
{15:5} Onda ustaše neki od jeresi farisejske koji behu verovali, i govorahu da ih valja obrezati, i zapovediti da drže zakon Mojsijev.
{15:6} A apostoli i starešine sabraše se da izvide ovu reč.
{15:7} I po mnogom većanju usta Petar i reče: Ljudi braćo! Vi znate da Bog od prvih dana izabra izmedju nas da iz mojih usta čuju neznabošci reč jevandjelja i da veruju.
{15:8} I Bog, koji poznaje srca, posvedoči im i dade im Duha Svetog kao i nama.
{15:9} I ne postavi nikakve razlike medju nama i njima, očistivši verom srca njihova.
{15:10} Sad dakle šta kušate Boga i hoćete da metnete učenicima jaram na vrat, kog ni očevi naši ni mi mogosmo poneti?
{15:11} Nego verujemo da ćemo se spasti blagodaću Gospoda Isusa Hrista kao i oni.
{15:12} Onda umuče sve mnoštvo, i slušahu Varnavu i Pavla koji pripovedahu kolike znake i čudesa učini Bog u neznabošcima preko njih.
{15:13} A kad oni umukoše, odgovori Jakov govoreći: Ljudi braćo! Poslušajte mene.
{15:14} Simon kaza kako Bog najpre pohodi i primi iz neznabožaca narod k imenu svom.
{15:15} I s ovim se udaraju reči proroka, kao što je napisano:
{15:16} Potom ću se vratiti, i sazidaću dom Davidov, koji je pao, i njegove razvaline popraviću, i podignuću ga,
{15:17} Da potraže Gospoda ostali ljudi i svi narodi u kojima se ime moje spomenu, govori Gospod koji tvori sve ovo.
{15:18} Bogu su poznata od postanja sveta sva dela Njegova;
{15:19} Zato ja velim da se ne dira u neznabošce koji se obraćaju k Bogu;
{15:20} Nego da im se zapovedi da se čuvaju od priloga idolskih i od kurvarstva i od udavljenog i od krvi, i što njima nije milo drugima da ne čine.
{15:21} Jer Mojsije ima od starih vremena u svim gradovima koji ga propovedaju, i po zbornicama čita se svake subote.
{15:22} Tada nadjoše za dobro apostoli i starešine sa svom crkvom da izberu izmedju sebe dvojicu i da pošlju u Antiohiju s Pavlom i Varnavom, Judu koji se zvaše Varsava, i Silu, ljude znamenite medju braćom.
{15:23} I napisaše rukama svojim ovo: Apostoli i starešine i braća pozdravljaju braću koja su po Antiohiji i Siriji i Kilikiji što su od neznabožaca.
{15:24} Budući da mi čusmo da neki od nas izišavši smetoše vas rečima, i raslabiše duše vaše govoreći vam da se obrezujete i da držite zakon, kojima mi ne zapovedismo;
{15:25} Zato nadjosmo za dobro mi jednodušno sabrani izbrane ljude poslati vama s ljubaznim našim Varnavom i Pavlom,
{15:26} S ljudima koji su predali duše svoje za ime Gospoda našeg Isusa Hrista.
{15:27} Poslasmo dakle Judu i Silu, koji će to i rečima kazati.
{15:28} Jer nadje za dobro Sveti Duh i mi da nikakvih tegoba više ne mećemo na vas osim ovih potrebnih:
{15:29} Da se čuvate od priloga idolskih i od krvi i od udavljenog i od kurvarstva, i šta nećete da se čini vama ne činite drugima; od čega ako se čuvate, dobro ćete činiti. Budite zdravi.
{15:30} A kad ih opremiše, dodjoše u Antiohiju, i sabravši narod predaše poslanicu.
{15:31} A kad pročitaše, obradovaše se utesi.
{15:32} A Juda i Sila, koji i proroci behu, mnogim rečima utešiše braću i utvrdiše.
{15:33} I pošto biše onamo neko vreme, otpustiše ih braća s mirom k apostolima.
{15:34} Sila nadje za dobro da ostane onamo, A Juda se vrati u Jerusalim.
{15:35} A Pavle i Varnava življahu u Antiohiji i učahu i propovedahu reč Gospodnju s mnogima drugim.
{15:36} A posle nekoliko dana reče Pavle Varnavi: Hajde da se vratimo i da obidjemo braću po svim gradovima po kojima propovedasmo reč Gospodnju kako žive.
{15:37} A Varnava htede da uzmu sa sobom Jovana prozvanog Marka.
{15:38} Pavle pak govoraše: Onog koji nas je odustao u Pamfiliji i nije išao s nama na delo na koje smo bili odredjeni, da ne uzimamo sa sobom.
{15:39} Tako postade raspra da se oni razdvojiše, i Varnava uzevši Marka otplovi u Kipar.
{15:40} A Pavle izbravši Silu izidje predan blagodati Božjoj od braće.
{15:41} I prolažaše kroz Siriju i Kilikiju utvrdjujući crkve.
{16:1} Dodje pak u Dervu i u Listru, i gle, onde beše neki učenik, po imenu Timotije, sin neke žene Jevrejke koja verovaše, a oca Grka;
{16:2} Za njega dobro svedočahu braća koja behu u Listri i u Ikoniji.
{16:3} Ovog namisli Pavle da uzme sa sobom; i uze ga, i obreza Jevreja radi koji behu u onim mestima: jer svi znahu oca njegovog da beše Grk.
{16:4} I kad prolažahu po gradovima, predavaše im da drže uredbe koje urediše apostoli i starešine u Jerusalimu.
{16:5} A crkve se utvrdjivahu u veri, i svaki dan bivaše ih više.
{16:6} A kad prodjoše Frigiju i galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji.
{16:7} A kad dodjoše u Misiju hteše da idu u Vitiniju, i Duh ne dade.
{16:8} A kad prodjoše Misiju, sidjoše u Troadu.
{16:9} I Pavlu se javi utvara noću: beše jedan čovek iz Makedonije, i stajaše moleći ga i govoreći: Dodji u Makedoniju i pomozi nam.
{16:10} A kad vide utvaru, odmah gledasmo da izidjemo u Makedoniju, doznavši da nas Gospod pozva da im propovedamo jevandjelje.
{16:11} A kad se odvezosmo iz Troade, dodjosmo u Samotrak, i sutradan u Neapolj,
{16:12} A odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Makedonije, naselje rimsko; i u onom gradu ostasmo nekoliko dana.
{16:13} A u dan subotni izidjosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja; i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale.
{16:14} I jedna bogobojazna žena, po imenu Lidija, iz grada tijatirskog, koja prodavaše skerlet, slušaše: i Gospod otvori srce njeno da pazi na reči Pavlove.
{16:15} A kad se krsti ona i kuća njena, moljaše nas govoreći: Ako mislite da ja verujem Gospoda, udjite u moju kuću i živite. I natera nas.
{16:16} A dogodi se kad idjasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogadjački i vračajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima.
{16:17} Ova podje za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja.
{16:18} I ovako činjaše mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, izidji iz nje. I izidje u taj čas.
{16:19} A kad videše njeni gospodari da izidje nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na pazar ka knezovima.
{16:20} I dovedavši ih k vojvodama, rekoše: Ovi su ljudi Jevreji, i mute po našem gradu,
{16:21} I propovedaju običaje koje nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.
{16:22} I sleže se narod na njih, i vojvode izdreše im haljine, i zapovediše da ih šibaju.
{16:23} I pošto ih zdravo izbiše baciše ih u tamnicu, i zapovediše tamničaru da ih dobro čuva.
{16:24} Primivši takvu zapovest on ih baci u najdonju tamnicu i noge im metnu u klade.
{16:25} A u ponoći behu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga; a sužnji ih slušahu.
{16:26} A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.
{16:27} A kad se probudi tamničar i vide otvorena vrata tamnička, izvadi nož i htede da se ubije, misleći da su pobegli sužnji.
{16:28} A Pavle povika zdravo govoreći: Ne čini sebi zlo nikakvo, jer smo mi svi ovde.
{16:29} A on zaiskavši sveću ulete i drhćući pripade k Pavlu i Sili;
{16:30} I izvedavši ih napolje reče: Gospodo! Šta mi treba činiti da se spasem?
{16:31} A oni rekoše: Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj.
{16:32} I kazaše mu reč Gospodnju, i svima koji su u domu njegovom.
{16:33} I uze ih u onaj sat noći i opra im rane; i krsti se on i svi njegovi odmah.
{16:34} I uvedavši ih u svoj dom postavi trpezu, i radovaše se sa svim domom svojim što verova Boga.
{16:35} A kad bi dan, poslaše vojvode pandure govoreći: Pustite ova dva čoveka.
{16:36} A tamničar kaza reči ove Pavlu: Poslaše vojvode da se pustite; sad dakle izidjite i idite s mirom.
{16:37} A Pavle reče njima: Izbivši nas pred narodom bez suda, ljude Rimljane, baciše u tamnicu: i sad hoće da nas puste? Nije tako, nego sami neka dodju i izvedu nas.
{16:38} A panduri kazaše vojvodama ove reči; i uplašiše se kad čuše da su Rimljani;
{16:39} I došavši umoliše ih, i izvedoše moleći da izidju iz grada.
{16:40} A kad izidjoše iz tamnice, dodjoše k Lidiji, i videvši braću utešiše ih, i otidoše.
{17:1} Prošavši pak Amfipolj i Apoloniju dodjoše u Solun, gde beše zbornica jevrejska.
{17:2} I Pavle po običaju svom udje k njima, i tri subote razgovara se s njima iz pisma,
{17:3} Pokazujući i dokazujući im da je trebalo Hristos da postrada i vaskrsne iz mrtvih, i da ovaj Isus kog ja, reče, propovedam vama, jeste Hristos.
{17:4} I neki od njih verovaše, i pristaše s Pavlom i sa Silom, i od pobožnih Grka mnoštvo veliko, i od žena gospodskih ne malo.
{17:5} Ali tvrdovrati Jevreji zavidjahu, i uzevši neke zle ljude od prostog naroda, i sabravši četu, uzbuniše po gradu, i napadoše na kuću Jasonovu, i tražahu da ih izvedu pred narod.
{17:6} A kad njih ne nadjoše, povukoše Jasona i neke od braće pred starešine gradske vičući: Ovi što zamutiše vasioni svet dodjoše i ovde,
{17:7} Koje Jason primi; i ovi svi rade protiv ćesarevih zapovesti, govoreći da ima drugi car, Isus.
{17:8} I smutiše narod i starešine gradske koji ovo čuše.
{17:9} Ali kad ih Jason i ostali zadovoljiše odgovorom, pustiše ih.
{17:10} A braća odmah noću opraviše Pavla i Silu u Veriju. Došavši onamo udjoše u zbornicu jevrejsku.
{17:11} Ovi pak behu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako.
{17:12} Tako verovaše mnogi od njih, i od poštenih grčkih žena i od ljudi ne malo.
{17:13} A kad razabraše Jevreji solunski da Pavle u Veriji propovedi reč Božju, dodjoše i onamo te uzdigoše i pobuniše narod.
{17:14} A braća onda odmah otpraviše Pavla da ide u primorje; a Sila i Timotije ostaše onde.
{17:15} A pratioci dovedoše Pavla do Atine: i primivši zapovest na Silu i Timotija da dodju k njemu što brže, vratiše se.
{17:16} A kad ih Pavle čekaše u Atini, razdraži se duh njegov u njemu gledajući grad pun idola;
{17:17} I prepiraše se s Jevrejima i bogobojaznima u zbornici, i na pazaru svaki dan s onima s kojima se udešavaše.
{17:18} A neki od Epikurovaca i od stojičkih mudraca prepirahu se s njim; i jedni govorahu: Šta hoće ovaj besposlica? A drugi: Vidi se kao da hoće nove bogove da propoveda. Jer im propovedaše jevandjelje o Isusu i o vaskrsenju.
{17:19} Pa ga uzeše i odvedoše na Areopag govoreći: Možemo li razumeti kakva je ta nova nauka što ti kazuješ?
{17:20} Jer nešto novo mećeš u naše uši; hoćemo dakle da vidimo šta će to biti.
{17:21} A Atinjani svi i putnici iz drugih zemalja ne behu nizašta drugo nego da šta novo kazuju ili slušaju.
{17:22} A Pavle stavši nasred Areopaga reče: Ljudi Atinjani! Po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni;
{17:23} Jer prolazeći i motreći vaše svetinje nadjoh oltar na kome beše napisano: Bogu nepoznatom. Kog dakle ne znajući poštujete Onog vam ja propovedam.
{17:24} Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, On budući Gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim crkvama,
{17:25} Niti prima ugadjanja od ruku čovečijih, kao da bi Onome trebalo šta koji sam daje svima život i dihanje i sve.
{17:26} I učinio je da od jedne krvi sav rod čovečiji živi po svemu licu zemaljskom, i postavio je unapred odredjena vremena i medje njihovog življenja:
{17:27} Da traže Gospoda, ne bi li Ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednog nas;
{17:28} Jer kroz Njega živimo, i mičemo se, i jesmo; kao što i neki od vaših pevača rekoše: Jer smo i rod Njegov.
{17:29} Kad smo dakle rod Božji, ne treba da mislimo da je Božanstvo kao ikone zlatne ili srebrne ili kamene, koje su ljudi majstorski načinili po smišljanju svom.
{17:30} Ne gledajući dakle Bog na vremena neznanja, sad zapoveda svima ljudima svuda da se pokaju;
{17:31} Jer je postavio dan u koji će suditi vasionom svetu po pravdi preko čoveka koga odredi, i dade svima veru vaskrsnuvši Ga iz mrtvih.
{17:32} A kad čuše vaskrsenje iz mrtvih, onda se jedni rugahu; a jedni rekoše: Da te čujemo opet o tom.
{17:33} Tako Pavle otide izmedju njih.
{17:34} A neki ljudi pristaše uza nj i verovaše; medju kojima beše i Dionisije Areopagitski, i žena po imenu Damara, i drugi s njima.
{18:1} A potom se odluči Pavle od Atine i dodje u Korint,
{18:2} I nadje jednog Jevrejina, po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji beše skoro došao iz Talijanske sa ženom svojom Priskilom (jer beše zapovedio Klaudije da svi Jevreji idu iz Rima), i dodje k njima.
{18:3} I budući da beše onog istog zanata, osta kod njih i radjaše, jer behu ćilimarskog zanata.
{18:4} A prepiraše se u zbornicama svake subote, i nadgovaraše Jevreje i Grke.
{18:5} I kad sidjoše iz Makedonije Sila i Timotije, navali Duh Sveti na Pavla da svedoči Jevrejima da je Isus Hristos.
{18:6} A kad se oni protivljahu i huljahu, otrese haljine svoje i reče im: Krv vaša na vaše glave; ja sam čist, od sad idem u neznabošce.
{18:7} I otišavši odande dodje u kuću nekoga po imenu Justa, koji poštovaše Boga, i kog kuća beše kraj zbornice.
{18:8} A Krisp, starešina zbornički, verova Gospoda sa svim domom svojim; i od Korinćana mnogi koji slušahu verovaše i krstiše se.
{18:9} A Gospod reče Pavlu noću u utvari: Ne boj se, nego govori, i da ne ućutiš;
{18:10} Jer sam ja s tobom, i niko se neće usuditi da ti šta učini; jer ja imam veliki narod u ovom gradu.
{18:11} I on sedi onde godinu i šest meseci učeći ih reči Božjoj
{18:12} A kad beše Galion namesnik u Ahaji, napadoše Jevreji jednodušno na Pavla i dovedoše ga na sud
{18:13} Govoreći: Ovaj nagovara ljude da poštuju Boga protiv zakona.
{18:14} A kad Pavle htede da otvori usta, reče Galion Jevrejima: Da je kakva nepravda bila ili zlo delo, po dužnosti poslušao bih vas, o Jevreji!
{18:15} Ali kad su prepiranja za reči i za imena i za zakon vaš, gledajte sami; jer ja sudija tome neću da budem.
{18:16} I izagna ih iz sudnice.
{18:17} Onda svi Grci uhvatiše Sostena, starešinu zborničkog, i biše ga pred sudnicom; i Galion nije ništa za to mario.
{18:18} A Pavle osta još pozadugo, i oprostivši se s braćom otplovi u Siriju i s njime Priskila i Akila, i ostriže glavu u Kenhreji, jer se beše zavetovao.
{18:19} I dodje u Efes; i njih ostavi onde, a on udje u zbornicu, i prepiraše se s Jevrejima.
{18:20} A kad ga oni moliše da ostane kod njih više vremena, ne htede,
{18:21} Nego se oprosti s njima govoreći: Valja mi, makar kako bilo, ovaj praznik što ide provesti u Jerusalimu; nego, ako Bog htedbude, vratiću se opet k vama. I odveze se iz Efesa; a Akila i Priskila ostaše u Efesu.
{18:22} I došavši u Ćesariju, izidje i pozdravi se s crkvom, i sidje u Antiohiju.
{18:23} I provedavši nekoliko vremena izidje i prodje redom galatijsku zemlju i Frigiju utvrdjujući sve učenike.
{18:24} A dodje u Efes jedan Jevrejin, po imenu Apolos, rodom iz Aleksandrije, čovek rečit i silan u knjigama.
{18:25} Ovaj beše upućen na put Gospodnji, i goreći duhom, govoraše i učaše pravo o Gospodu, a znaše samo krštenje Jovanovo.
{18:26} I ovaj poče slobodno propovedati po zbornicama. A kad ga čuše Akila i Priskila, primiše ga i još mu bolje pokazaše put Gospodnji.
{18:27} A kad on htede da predje u Ahaju, poslaše braća unapred i pisaše učenicima da ga prime. I on došavši onamo pomože mnogo onima koji verovahu blagodaću;
{18:28} Jer zdravo nadvladjivaše Jevreje jednako pred narodom dokazujući iz pisma da je Isus Hristos.
{19:1} Dogodi se pak, kad beše Apolos u Korintu, da Pavle prolažaše gornje zemlje, i dodje u Efes, i našavši neke učenike
{19:2} Reče im: Jeste li primili Duha Svetog kad ste verovali? A oni mu rekoše: Nismo ni čuli da ima Duh Sveti.
{19:3} A on im reče: Na šta se dakle krstiste? A oni rekoše: Na krštenje Jovanovo.
{19:4} A Pavle reče: Jovan krsti krštenjem pokajanja, govoreći narodu da veruju Onog koji će za njim doći, to jest, Hrista Isusa.
{19:5} A kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa.
{19:6} A kad Pavle metnu ruke na njih, sidje Duh Sveti na njih, i govoraše jezike i proricahu.
{19:7} A beše ljudi svega oko dvanaest.
{19:8} I ušavši u zbornicu govoraše slobodno tri meseca učeći i uveravajući za carstvo Božje.
{19:9} A kad neki behu otvrdnuli i svadjahu se huleći na put Gospodnji pred narodom, odstupi od njih i odluči učenike, pa se prepiraše svaki dan u školi nekog Tirana.
{19:10} I ovo je bivalo dve godine, tako da svi koji življahu u Aziji, i Jevreji i Grci, čuše reč Gospoda Isusa.
{19:11} I Bog činjaše ne mala čudesa rukama Pavlovim,
{19:12} Tako da su i čalme i ubruščiće znojave od tela njegovog nosili na bolesnike, i oni se isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih.
{19:13} I počeše neki od Jevreja, koji se skitahu i zaklinjahu djavole, spominjati nad onima u kojima behu zli duhovi ime Gospoda Isusa govoreći: Zaklinjemo vas Isusom koga Pavle propoveda.
{19:14} A behu nekih sedam sinova Skeve Jevrejina, poglavara svešteničkog, koji ovo činjahu.
{19:15} A duh zli odgovarajući reče: Isusa poznajem, i Pavla znam; ali vi ko ste?
{19:16} I skočivši na njih čovek u kome beše zli duh nadvlada ih, i pritište ih poda se tako da goli i izranjeni utekoše iz one kuće.
{19:17} I ovo doznaše svi koji življahu u Efesu, i Jevreji, i Grci; i udje strah u sve njih, i veličaše se ime Gospoda Isusa.
{19:18} I mnogi od onih što verovahu, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu šta su učinili.
{19:19} A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nadjoše da su vredele pedeset hiljada groša.
{19:20} Tako zdravo rastijaše i nadvladjivaše reč Gospodnja.
{19:21} I kad se ovo svrši, namisli Pavle da prodje preko Makedonije i Ahaje, i da ide u Jerusalim, i reče: Pošto budem tamo, valja mi i Rim videti.
{19:22} I posla u Makedoniju dvojicu od onih koji ga služahu, Timotija i Erasta; a on osta neko vreme u Aziji.
{19:23} A u ono vreme podiže se ne mala buna puta radi Gospodnjeg,
{19:24} Jer nekakav zlatar, po imenu Dimitrije, koji gradjaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao,
{19:25} On skupi ove i drugih ovakvih stvari majstore, i reče: Ljudi! Vi znate da od ovog posla mi imamo dobitak za svoje življenje;
{19:26} I vidite i čujete da ne samo u Efesu nego gotovo po svoj Aziji ovaj Pavle odvrati narod mnogi, govoreći: To nisu bogovi što se rukama čovečijim grade.
{19:27} I ne samo što će ova nesreća doći na naš zanat da ne prolazi, nego se neće mariti ni za crkvu velike boginje Dijane, i propašće veličanstvo one koju sva Azija i vasioni svet poštuje.
{19:28} A kad oni ovo čuše, napuniše se gneva, i vikahu govoreći: Velika je Dijana Efeska!
{19:29} I sav se grad napuni bune; i navalivši jednodušno na zborište uhvatiše Gaja i Aristarha iz Makedonije, drugove Pavlove.
{19:30} A kad Pavle htede da ide medju narod, ne dadoše mu učenici.
{19:31} A neki i od azijskih poglavara koji mu behu prijatelji, poslaše k njemu savetujući ga da ne izlazi na zborište.
{19:32} Jedni pak vikahu jedno a drugi drugo; jer beše sabor smućen, i najviše ih ne znahu zašto su se skupili.
{19:33} A jedni od naroda izvukoše Aleksandra, kad ga Jevreji izvedoše. A Aleksandar mahnuvši rukom htede da odgovori narodu.
{19:34} A kad ga poznaše da je Jevrejin, povikaše svi u glas, i vikahu oko dva sata: Velika je Dijana Efeska.
{19:35} A pisar utišavši narod reče: Ljudi Efesci! Ko je taj čovek koji ne zna da grad Efes slavi veliku boginju Dijanu i njen kip nebeski?
{19:36} Kad dakle to ne može niko odreći, valja vi da budete mirni, i ništa naglo da ne činite;
{19:37} Jer dovedoste ove ljude koji niti su crkvu Dijaninu pokrali, niti hule na vašu boginju.
{19:38} A Dimitrije i majstori koji su s njim ako imaju kakvu tužbu, imaju sudovi, i imaju namesnici, neka tuže jedan drugog.
{19:39} Ako li šta drugo ištete, neka se izvidi na pravoj skupštini.
{19:40} Jer se bojimo da ne budemo tuženi za današnju bunu; a nijednog uzroka nema kojim bismo se mogli opravdati za ovu bunu.
{19:41} I ovo rekavši raspusti narod koji se beše sabrao.
{20:1} A pošto se utiša buna, dozva Pavle učenike, i utešivši ih oprosti se s njima, i izidje da ide u Makedoniju.
{20:2} I prošavši one zemlje, i svetovavši ih mnogim rečima, dodje u Grčku.
{20:3} Poživevši pak onamo tri meseca stadoše mu Jevreji raditi o glavi kad htede da se odveze u Siriju, i namisli da se vrati preko Makedonije.
{20:4} I podje s njim do Azije Sosipatar Pirov iz Verije, i Aristarh i Sekund iz Soluna, i Gaj iz Derve i Timotije, i Tihik i Trofim iz Azije.
{20:5} Ovi otišavši napred čekahu nas u Troadi.
{20:6} A mi se odvezosmo posle dana presnih hlebova iz Filibe, i dodjosmo k njima u Troadu za pet dana, i onde ostasmo sedam dana.
{20:7} A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, govoraše im Pavle, jer htede sutradan da podje, i proteže besedu do ponoći.
{20:8} I behu mnoge sveće gore u sobi gde se bejasmo sabrali.
{20:9} A sedjaše na prozoru jedno momče, po imenu Evtih, nadvladano od tvrdog sna, i kad Pavle govoraše mnogo, naže se u snu i pade dole s trećeg poda, i digoše ga mrtva.
{20:10} A Pavle sišavši pade na nj, i zagrlivši ga reče: Ne bunite se, jer je duša njegova u njemu.
{20:11} Onda izidje gore, i prelomivši hleb okusi, i dovoljno govori do same zore, i tako otide.
{20:12} A momče dovedoše živo, i utešiše se ne malo.
{20:13} A mi došavši u ladju odvezosmo se u As, i odande htesmo da uzmemo Pavla; jer tako beše zapovedio, hoteći sam da ide pešice.
{20:14} A kad se sasta s nama u Asu, uzesmo ga, i dodjosmo u Mitilinu.
{20:15} I odande odvezavši se dodjosmo sutradan prema Hiju; a drugi dan odvezosmo se u sam, i noćismo u Trigiliju; i sutradan dodjosmo u Milit.
{20:16} Jer Pavle namisli da prodjemo mimo Efes da se ne bi zadržao u Aziji; jer hićaše, ako bude moguće, da bude o Trojičinu dne u Jerusalimu.
{20:17} Ali iz Milita posla u Efes i dozva starešine crkvene.
{20:18} I kad dodjoše k njemu, reče im: Vi znate od prvog dana kad dodjoh u Aziju kako s vama jednako bih
{20:19} Služeći Gospodu sa svakom poniznosti i mnogim suzama i napastima koje mi se dogodiše od Jevreja koji mi radjahu o glavi;
{20:20} Kako ništa korisno ne izostavih da vam ne kažem i da vas naučim pred narodom i po kućama,
{20:21} Svedočeći i Jevrejima i Grcima pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našeg Isusa Hrista.
{20:22} I sad evo ja svezan Duhom idem u Jerusalim ne znajući šta će mi se u njemu dogoditi;
{20:23} Osim da Duh Sveti po svim gradovima svedoči, govoreći da me okovi i nevolje čekaju.
{20:24} Ali se nizašta ne brinem, niti marim za svoj život, nego da svršim tečenje svoje s radošću i službu koju primih od Gospoda Isusa: da posvedočim jevandjelje blagodati Božje.
{20:25} I evo sad znam da više nećete videti moje lice, vi svi po kojima prolazih propovedajući carstvo Božje.
{20:26} Zato vam svedočim u današnji dan da sam ja čist od krvi sviju;
{20:27} Jer ne izostavih da pokažem volju Božju.
{20:28} Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama da pasete crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom;
{20:29} Jer ja ovo znam da će po odlasku mom ući medju vas teški vuci koji neće štedeti stada;
{20:30} I izmedju vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom.
{20:31} Zato gledajte i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah učeći sa suzama svakog od vas.
{20:32} I sad vas, braćo, predajem Bogu i reči blagodati Njegove, koji može nazidati i dati vam nasledstvo medju svima osvećenima.
{20:33} Srebra, ili zlata, ili ruha ni u jednog ne zaiskah.
{20:34} Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje.
{20:35} Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se reči Gospoda Isusa koju On reče: Mnogo je blaženije davati negoli uzimati.
{20:36} I ovo rekavši kleče na kolena svoja sa svima njima i pomoli se Bogu.
{20:37} A sviju stade veliki plač i zagrlivši Pavla celivahu ga,
{20:38} Žalosni najviše za reč koju reče da više neće videti lice njegovo; i otpratiše ga u ladju.
{21:1} I kad bi te se odvezosmo otrgnuvši se od njih, idući pravo dodjosmo u Ko, i drugi dan u Rod i odande u Pataru.
{21:2} I našavši ladju koja polazi u Finikiju, udjosmo i odvezosmo se.
{21:3} A kad nam se ukaza Kipar, ostavismo ga nalevo, i plovljasmo u Siriju, i stadosmo u Tiru; jer onde valjaše da se istovari ladja.
{21:4} I našavši učenike ostasmo onde sedam dana: oni Pavlu govorahu Duhom da ne ide gore u Jerusalim.
{21:5} A kad bi te mi dane navršismo, izišavši idjasmo, i praćahu nas svi sa ženama i decom do iza grada, i kleknuvši na bregu pomolismo se Bogu.
{21:6} I oprostivši se jedan s drugim udjosmo u ladju; a oni se vratiše svojim kućama.
{21:7} A mi počevši plovljenje od Tira, dodjosmo u Ptolemaidu; i pozdravivši se s braćom ostasmo kod njih jedan dan.
{21:8} A sutradan pošavši Pavle i koji bejasmo s njim dodjosmo u Ćesariju; i ušavši u kuću Filipa jevandjelista, koji beše jedan od sedam djakona, ostasmo u njega.
{21:9} I ovaj imaše četiri kćeri devojke koje proricahu.
{21:10} Stojeći mi pak onde mnogo dana, dodje odozgo iz Judeje jedan prorok, po imenu Agav;
{21:11} I došavši k nama uze pojas Pavlov i svezavši svoje ruke i noge reče: Tako veli Duh Sveti: Čoveka kog je ovaj pojas, ovako će ga svezati u Jerusalimu Jevreji, i predaće ga u ruke neznabožaca.
{21:12} I kad čusmo ovo, molismo i mi i ondašnji da ne ide gore u Jerusalim.
{21:13} A Pavle odgovori i reče: Šta činite te plačete i cepate mi srce? Jer ja ne samo svezan biti hoću, nego i umreti u Jerusalimu gotov sam za ime Gospoda Isusa.
{21:14} A kad ga ne mogasmo odvratiti, umukosmo rekavši: Volja Božja neka bude.
{21:15} A posle ovih dana spremivši se izidjosmo u Jerusalim.
{21:16} A dodjoše s nama i neki učenici iz Ćesarije vodeći sa sobom nekog Mnasona iz Kipra, starog učenika, u kog bismo mi stajali.
{21:17} I kad dodjosmo u Jerusalim, primiše nas braća ljubazno.
{21:18} A sutradan otide Pavle s nama k Jakovu, i dodjoše sve starešine.
{21:19} I pozdravivši se s njima kazivaše sve redom šta učini Bog u neznabošcima njegovom službom.
{21:20} A oni čuvši hvaljahu Boga i rekoše mu: Vidiš li, brate! Koliko je hiljada Jevreja koji verovaše, i svi teže na stari zakon.
{21:21} A doznali su za tebe da učiš otpadanju od zakona Mojsijevog sve Jevreje koji žive medju neznabošcima, kazujući da im ne treba obrezivati dece svoje, niti držati običaje otačke.
{21:22} Šta ćemo dakle sad? Narod će se sabrati jamačno; jer će čuti da si došao.
{21:23} Ovo dakle učini šta ti kažemo: u nas imaju četiri čoveka koji su se zavetovali Bogu;
{21:24} Ove uzmi i očisti se s njima, i potroši na njih neka ostrižu glave svoje, i svi će doznati da ono što su čuli za tebe ništa nije, nego da i sam držiš zakon i živiš po njemu.
{21:25} A za neznabošce koji verovaše mi poslasmo presudivši da oni takvo ništa ne drže osim da se čuvaju od priloga idolskih, i od krvi, i od udavljenog, i od kurvarstva.
{21:26} Tada Pavle uze one ljude, i sutradan očistivši se s njima, udje u crkvu, i pokaza kako izvršuje dane očišćenja dokle se ne prinese žrtva za svakog njih.
{21:27} A kad htede da se navrši sedam dana, videvši ga u crkvi oni Jevreji što behu iz Azije, pobuniše sav narod, i metnuše ruke na nj.
{21:28} Vičući: Pomagajte, ljudi Izrailjci! Ovo je čovek koji protiv naroda i zakona i protiv ovog mesta uči sve svuda; pa još i Grke uvede u crkvu i opogani sveto mesto ovo.
{21:29} Jer behu videli s njim u gradu Trofima iz Efesa, kog mišljahu da je uveo Pavle u crkvu.
{21:30} I sav se grad podiže, i navali narod sa sviju strana, i uhvativši Pavla vucijahu ga napolje iz crkve; i odmah se zatvoriše vrata.
{21:31} A kad hteše da ga ubiju, dodje glas gore k vojvodi od čete da se pobuni sav Jerusalim.
{21:32} A on odmah uzevši vojnike i kapetane dotrča na njih. A oni videvši vojvodu i vojnike prestaše biti Pavla.
{21:33} A vojvoda pristupivši uze ga, i zapovedi da ga metnu u dvoje verige, i pitaše ko je i šta je učinio.
{21:34} A jedan vikaše jedno, a drugi drugo po narodu. A kad ne može od bune ništa da razume upravo, zapovedi da ga odvedu u logor.
{21:35} A kad bi na basamacima, moraše ga vojnici nositi sile radi naroda.
{21:36} Jer za njim prista mnoštvo naroda koji vikahu: Pogubi ga.
{21:37} A kad htede Pavle da udje u logor, reče vojvodi: Je li mi slobodno govoriti šta tebi? A on reče: Zar umeš grčki?
{21:38} Nisi li ti Misirac koji pre ovih dana podbuni i izvede u pustinju četiri hiljade hajduka?
{21:39} A Pavle reče: Ja sam čovek Jevrejin iz Tarsa, gradjanin poznatog grada u Kilikiji; nego te molim dopusti mi da govorim k narodu.
{21:40} A kad mu dopusti, stade Pavle na basamacima i mahnu rukom na narod; i kad posta velika tišina progovori jevrejskim jezikom govoreći:
{22:1} Ljudi, braćo i očevi! Čujte sad moj odgovor k vama.
{22:2} A kad čuše da im jevrejskim jezikom progovori, još veća tišina posta. I reče:
{22:3} Ja sam čovek Jevrejin, koji sam rodjen u Tarsu kilikijskom, i odgajen u ovom gradu kod nogu Gamaliilovih, naučen upravo otačkom zakonu, i bejah revnitelj Božji kao što ste vi svi danas.
{22:4} Ja ovaj put gonih do same smrti, vezujući i predajući u tamnicu i ljude i žene,
{22:5} Kao što mi svedoči i poglavar sveštenički i sve starešine; od kojih i poslanice primih na braću koja žive u Damasku; i idjah da dovedem one što behu onamo svezane u Jerusalim da se muče.
{22:6} A kad idjah i približih se k Damasku, dogodi mi se oko podne da me ujedanput obasja velika svetlost s neba.
{22:7} I padoh na zemlju, i čuh glas, koji mi govori: Savle! Savle! Zašto me goniš?
{22:8} A ja odgovorih: Ko si Ti, Gospode? A On mi reče: Ja sam Isus Nazarećanin, kog ti goniš.
{22:9} A koji behu sa mnom videše svetlost i uplašiše se; ali ne čuše glas koji mi govoraše.
{22:10} A ja rekoh: Šta ću činiti, Gospode? A Gospod mi reče: Ustani i idi u Damask, i tamo će ti se kazati za sve šta ti je odredjeno da činiš.
{22:11} I kad obnevideh od silne svetlosti one, vodjahu me za ruku oni koji behu sa mnom, i dodjoh u Damask.
{22:12} A neki Ananija, čovek pobožan po zakonu, posvedočen od sviju Jevreja koji žive u Damasku,
{22:13} Došavši k meni stade i reče mi: Savle brate! Progledaj. I ja u taj čas pogledah na nj.
{22:14} A on mi reče: Bog otaca naših izabra te da poznaš volju Njegovu, i da vidiš pravednika, i da čuješ glas iz usta Njegovih:
{22:15} Da Mu budeš svedok pred svim ljudima za ovo što si video i čuo.
{22:16} I sad šta oklevaš? Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda Isusa.
{22:17} A dogodi se, kad se vratih u Jerusalim i moljah se u crkvi Bogu, da postadoh izvan sebe,
{22:18} I videh Ga gde mi govori: Pohitaj te izadji iz Jerusalima, jer neće primiti svedočanstvo tvoje za mene.
{22:19} I ja rekoh: Gospode! Sami znadu da sam ja metao u tamnice i bio po zbornicama one koji Te veruju.
{22:20} I kad se prolivaše krv Stefana svedoka Tvog, i ja stajah i pristajah na smrt njegovu, i čuvah haljine onih koji ga ubijaju.
{22:21} I reče mi: Idi, jer ću ja daleko da te pošaljem u neznabošce.
{22:22} A oni ga slušahu do ove reči, pa podigoše glas svoj govoreći: Uzmi sa zemlje takvog; jer ne treba da živi.
{22:23} A kad oni vikahu i zbacivahu haljine i bacahu prah u nebo,
{22:24} Zapovedi vojvoda da ga odvedu u logor, i reče da ga bojem ispitaju da dozna za kakvu krivicu tako vikahu na nj.
{22:25} I kad ga pritegoše uzicama, reče Pavle kapetanu, koji stajaše onde: Zar vi možete biti čoveka Rimljanina, i još bez suda?
{22:26} A kad ču kapetan, pristupi k vojvodi i kaza govoreći: Gledaj šta ćeš činiti; jer je ovaj čovek Rimljanin.
{22:27} A vojvoda pristupivši reče mu: Kaži mi jesi li ti Rimljanin? A on reče: Da.
{22:28} A vojvoda odgovori: Ja sam za veliku cenu ime ovog gradjanstva dobio. A Pavle reče: A ja sam se i rodio s njime.
{22:29} Onda odstupiše odmah od njega oni što hteše da ga ispituju; a vojvoda se uplaši kad razume da je Rimljanin i što ga beše svezao.
{22:30} A sutradan, želeći doznati istinu zašto ga tuže Jevreji, pusti ga iz okova, i zapovedi da dodju glavari sveštenički i sav sabor njihov; i svedavši Pavla postavi ga pred njima.
{23:1} A Pavle pogledavši na skupštinu reče: Ljudi braćo! Ja sa svom dobrom savesti živeh pred Bogom do samog ovog dana.
{23:2} A poglavar sveštenički Ananija zapovedi onima što stajahu kod njega da ga biju po ustima.
{23:3} Tada mu reče Pavle: Tebe će Bog biti, zide okrečeni! I ti sediš te mi sudiš po zakonu, a prestupajući zakon zapovedaš da me biju.
{23:4} A oni što stajahu naokolo rekoše: Zar psuješ Božjeg poglavara svešteničkog?
{23:5} A Pavle reče: Ne znadoh, braćo, da je poglavar sveštenički, jer stoji napisano: Starešini naroda svog da ne govoriš ružno.
{23:6} A znajući Pavle da je jedan deo sadukeja a drugi fariseja povika na skupštini: Ljudi braćo! Ja sam farisej i sin farisejev: za nadu i za vaskrsenje iz mrtvih doveden sam na sud.
{23:7} A kad on ovo reče, postade raspra medju sadukejima i farisejima, i razdeli se narod.
{23:8} Jer sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni andjela ni duha; a fariseji priznaju oboje.
{23:9} I postade velika vika, i ustavši književnici od strane farisejske prepirahu se medju sobom govoreći: Nikakvo zlo ne nalazimo na ovom čoveku; ako li mu govori duh ili andjeo, da se ne suprotimo Bogu.
{23:10} A kad posta raspra velika, pobojavši se vojvoda da Pavla ne raskinu, zapovedi da sidju vojnici i da ga otmu izmedju njih, i da ga odvedu u logor.
{23:11} A onu noć stade Gospod pred njega i reče: Ne boj se, Pavle, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako ti valja i u Rimu svedočiti.
{23:12} A kad bi dan, učiniše neki od Jevreja veće i zakleše se govoreći da neće ni jesti ni piti dokle ne ubiju Pavla.
{23:13} A beše ih više od četrdeset koji ovu kletvu učiniše.
{23:14} Ovi pristupivši ka glavarima svešteničkim i starešinama, rekoše: Kletvom zaklesmo se da nećemo ništa okusiti dok ne ubijemo Pavla;
{23:15} Sad dakle vi sa saborom kažite vojvodi da ga sutra svede k vama, kao da biste hteli doznati bolje za njega; a mi smo gotovi da ga ubijemo pre nego se on približi.
{23:16} A sin sestre Pavlove čuvši ovu zasedu dodje i udje u logor i kaza Pavlu.
{23:17} A Pavle dozvavši jednog od kapetana reče: Ovo momče odvedi k vojvodi, jer ima nešto da mu kaže.
{23:18} A on ga uze i dovede k vojvodi, i reče: Sužanj Pavle dozva me i zamoli da ovo momče dovedem k tebi koje ima nešto da ti govori.
{23:19} A vojvoda uzevši ga za ruku, i otišavši nasamo, pitaše ga: Šta je što imaš da mi kažeš?
{23:20} A ono reče: Jevreji dogovoriše se da te zamole da sutra svedeš Pavla k njima na skupštinu, kao da bi hteli bolje ispitati za njega;
{23:21} Ali ti ih nemoj poslušati, jer ga čekaju od njih više od četrdeset ljudi koji su se zakleli da neće ni jesti ni piti dokle ga ne ubiju; i sad su gotovi, i čekaju tvoje obećanje.
{23:22} A vojvoda onda otpusti momče zapovedivši mu: Nikom ne kazuj da si mi ovo javio.
{23:23} I dozvavši dvojicu od kapetana reče: Pripravite mi dvesta vojnika da idu do Ćesarije, i sedamdeset konjika i dvesta strelaca, po trećem satu noći.
{23:24} I neka dovedu konje da posade Pavla, i da ga prate do Filiksa sudije.
{23:25} I napisa poslanicu u kojoj ovako govoraše:
{23:26} Od Klaudija Lisije čestitom Filiksu pozdravlje.
{23:27} Čoveka ovog uhvatiše Jevreji i hteše da ga ubiju; ja pak dodjoh s vojnicima i oteh ga doznavši da je Rimljanin.
{23:28} I želeći doznati uzrok za koji ga krive svedoh ga na njihovu skupštinu.
{23:29} Tada nadjoh da ga krive za pitanja zakona njihovog, a da nema nikakve krivice koja zaslužuje smrt ili okove.
{23:30} I doznavši ja ugovor jevrejski o glavi ovog čoveka odmah ga poslah k tebi zapovedivši i suparnicima njegovim da pred tobom kažu šta imaju na nj. Zdrav budi!
{23:31} A vojnici onda, kao što im se zapovedi, uzeše Pavla i odvedoše ga noću u Antipatridu.
{23:32} A sutradan ostavivši konjike da idu s njim, vratiše se u logor.
{23:33} A oni došavši u Ćesariju, predaše poslanicu sudiji i izvedoše Pavla preda nj.
{23:34} A sudija pročitavši poslanicu zapita odakle je; i doznavši da je iz Kilikije
{23:35} Reče: Ispitaću te kad suparnici tvoji dodju. I zapovedi da ga čuvaju u dvoru Irodovom.
{24:1} A posle pet dana sidje poglavar sveštenički Ananija sa starešinama i s ritorom nekim Tertulom, koji izidjoše pred sudiju protiv Pavla.
{24:2} A kad njega dozvaše, poče Tertul tužiti ga govoreći: Što živimo pod tobom u velikom miru, i pravice koje se ovom narodu čine tvojim promišljanjem,
{24:3} U svakom dogadjaju i svuda, čestiti Filikse! Primamo sa svakom zahvalnošću.
{24:4} Ali da ti mnogo ne dosadjujem, molim te da nas ukratko poslušaš sa svojom krotošću.
{24:5} Jer nadjosmo ovog čoveka da je kuga, i podiže bunu protiv sviju Jevreja po vasionom svetu, i da je kolovodja jeresi nazaretskoj;
{24:6} Koji se usudi i crkvu poganiti; koga mi i uhvatismo, i htesmo da mu sudimo po zakonu svom.
{24:7} Ali dodje Lisija vojvoda, i ote ga iz naših ruku na veliku silu, i posla k tebi,
{24:8} Zapovedivši i nama, koji ga tužimo, da idemo k tebi; a od njega možeš sam ispitavši doznati za sve ovo za šta ga mi tužimo.
{24:9} A i Jevreji se složiše govoreći da je ovo tako.
{24:10} A Pavle odgovori kad mu namaže sudija da govori: Znajući od mnogo godina da si ti pravedni sudija ovom narodu, slobodno odgovaram za sebe:
{24:11} Ti možeš doznati da nema više od dvanaest dana kako ja izidjoh u Jerusalim da se pomolim Bogu,
{24:12} I niti me u crkvi nadjoše da kome govorim, ili bunu da činim u narodu, ni po zbornicama, ni u gradu,
{24:13} Niti oni mogu posvedočiti šta tebi sad na mene govore.
{24:14} Ovo ti pak priznajem da u putu, koji ovi nazivaju jeres, tako služim Bogu otačkom, verujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima,
{24:15} I imajući nadanje na Boga da će biti vaskrsenje mrtvima, i pravednicima i grešnicima, koje i sami ovi čekaju.
{24:16} A za ovo se i ja trudim da imam čistu savest svagda i pred Bogom i pred ljudima.
{24:17} I posle mnogo godina dodjoh i donesoh milostinju narodu svom i prinose.
{24:18} U tome me nadjoše očišćenog u crkvi, ni s narodom, ni s vikom.
{24:19} A imaju i Jevreji neki iz Azije kojima je trebalo da dodju preda te, i da se tuže ako imaju šta na me.
{24:20} Ili ovi sami neka kažu, ako su našli na meni kakvu krivicu, kad sam stajao na skupštini,
{24:21} Osim jednog ovog glasa kojim povikah stojeći medju njima: Za vaskrsenje mrtvih dovedoste me danas na sud.
{24:22} A kad Filiks ču ovo, odgodi im znajući vrlo dobro za ovaj put i reče: Kad dodje Lisija vojvoda, izvideću vašu stvar.
{24:23} A kapetanu zapovedi da se čuva Pavle, i da mu se olakša, i nijednom od njegovih da se ne zabranjuje posluživati ga ili dolaziti k njemu.
{24:24} A posle nekoliko dana dodje Filiks sa Drusilom ženom svojom, koja beše Jevrejka, i dozva Pavla da čuje od njega veru u Hrista Isusa.
{24:25} A kad Pavle govoraše o pravdi i čistoti i o sudu koji će biti, uplaši se Filiks i odgovori: Idi zasad; a kad uzimam kad, dozvaću te.
{24:26} A uz to se i nadaše da će mu Pavle dati novaca da bi ga pustio; zato ga i često dozivaše i razgovaraše se s njim.
{24:27} A kad se navršiše dve godine, izmeni Filiksa Porkije Fist. A Filiks, hoteći Jevrejima učiniti na volju, ostavi Pavla u sužanjstvu.
{25:1} A Fist onda primivši vlast posle tri dana izidje iz Ćesarije u Jerusalim.
{25:2} Onda glavari sveštenički i starešine jevrejske tužiše mu se na Pavla, i moljahu ga,
{25:3} Ištući milosti protiv njega, da ga pošalje u Jerusalim; i naredjivahu zasedu da ga ubiju na putu.
{25:4} A Fist odgovori da se Pavle čuva u Ćesariji, a i on će sam skoro onamo da ide:
{25:5} Koji dakle mogu od vas, reče, neka idu sa mnom, i ako ima kakva krivica na tom čoveku neka ga tuže.
{25:6} A pošto bi u njih ne više od deset dana, sidje u Ćesariju, i sutradan sedavši na sudijsku stolicu zapovedi da dovedu Pavla.
{25:7} A kad ga dovedoše, stadoše unaokolo Jevreji koji behu došli iz Jerusalima, i mnoge teške krivice iznošahu na Pavla, kojih ne mogahu posvedočiti,
{25:8} Kad se on odgovaraše: Niti zakonu jevrejskom, ni crkvi, ni ćesaru šta sagreših.
{25:9} Ali Fist, hoteći Jevrejima učiniti na volju, odgovori Pavlu i reče: Hoćeš da ideš gore u Jerusalim i onde da ti sudim za to?
{25:10} A Pavle reče: Ja stojim na sudu ćesarevom, ovde treba da mi se sudi: Jevrejima ništa nisam skrivio, kao što i ti najbolje znaš.
{25:11} Ako li sam skrivio, ili učinio šta što zaslužuje smrt, ne marim umreti; ako li pak ništa nema na meni šta ovi na mene potvoraju, niko me ne može njima predati. Ćesaru idem.
{25:12} Tada Fist, pogovorivši sa savetnicima, odgovori: Ćesaru reče da hoćeš: ćesaru ćeš poći.
{25:13} A pošto prodje nekoliko dana, Agripa car i Vernikija sidjoše u Ćesariju da pohode Fista.
{25:14} I budući da onde mnogo dana ostaše, kaza Fist caru za Pavla govoreći: Čoveka jednog ostavio je Filiks u tamnici,
{25:15} Za kog, kad ja bijah u Jerusalimu, izidjoše preda me glavari sveštenički i starešine jevrejske moleći da ga osudim.
{25:16} Ja im odgovorih da nije običaj u Rimljana da se pre pokloni kakav čovek na smrt dok se optuženi ne suoči s onima koji ga tuže, i ne primi mesto da odgovara za svoju krivicu.
{25:17} A kad se oni ovde sastaše, nikakvog odlaganja ne učinih, i sutradan sedavši na sudijsku stolicu zapovedih da dovedu čoveka.
{25:18} A oko njega stavši suparnici ni jedne krivice koje ja mišljah ne iznesoše.
{25:19} Nego imahu protiv njega nekakva pitanja o svom sujeverju, i o nekakvom Isusu, koji je umro pa Pavle govoraše da je živ.
{25:20} A ja ne znajući u ovom poslu šta ću činiti, rekoh bi li hteo ići u Jerusalim i onamo da mu se sudi za ovo.
{25:21} A kad Pavle reče da ga čuvamo do suda Avgustovog, zapovedih da ga čuvaju dokle ga pošaljem k ćesaru.
{25:22} A Agripa reče Fistu: i ja bih rad čuti tog čoveka. A on reče: Sutra ćeš ga čuti.
{25:23} Sutradan pak, kad Agripa i Vernikija dodjoše s velikim ponosom, i udjoše u sudnicu s vojvodama i sa starešinama onog grada, i kad zapovedi Fist, dovedoše Pavla.
{25:24} I reče Fist: Agripa care! I svi koji ste s nama! Vidite ovog za kog mi sve mnoštvo Jevreja dosadjivaše i u Jerusalimu i ovde, vičući da ne valja da on više živi.
{25:25} A ja doznavši da on ništa nije učinio što zaslužuje smrt, a i on sam reče da će da ide k svetlom ćesaru, namislih da ga pošaljem,
{25:26} Za kog nemam šta upravo pisati gospodaru. Zato ga i dovedoh pred vas, a osobito preda te, Agripa care, da bih, pošto bude ispitivanje, imao šta pisati.
{25:27} Jer mi se čini ludo sužnja poslati, a krivice njegove ne javiti.
{26:1} A Agripa reče Pavlu: Dopušta ti se da govoriš sam za se. Onda Pavle pruživši ruku odgovaraše:
{26:2} Za sreću svoju držim, care Agripa, što se danas pred tobom odgovaram za sve što me potvoraju Jevreji,
{26:3} A najviše što znam da ti poznaješ sve jevrejske običaje i prepiranja. Zato te molim da me poslušaš milostivo.
{26:4} Moje dakle življenje od mladosti, koje je isprva bilo medju narodom mojim u Jerusalimu, znadu svi Jevreji.
{26:5} Kako me znadu isprva, ako hoće posvedočiti, da po poznatoj jeresi naše vere živeh farisejski.
{26:6} I sad stojim pred sudom za nadanje obećanja koje Bog obreče očevima našim,
{26:7} Kome se svi dvanaest kolena naših jednako dan i noć služeći nadaju da će doći. Za ovo nadanje optužen sam, care Agripa, od Jevreja.
{26:8} Šta? Zar vi mislite da se ne može verovati da Bog mrtve podiže?
{26:9} Tako i ja mišljah da mi valja mnoga zla činiti protiv imena Isusa Nazarećanina,
{26:10} Kao što i učinih u Jerusalimu; i mnoge od svetih ja zatvarah u tamnice, primivši vlast od glavara svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah na sud.
{26:11} I po svim zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih tja i do tudjih gradova.
{26:12} Za koje idući u Damask s vlašću i zapovešću od glavara svešteničkih,
{26:13} U podne, care, videh na putu s neba svetlost veću od sijanja sunčanog, koja obasja mene i one što idjahu sa mnom.
{26:14} A kad mi svi padosmo na zemlju, čuh glas gde govori meni i kazuje jevrejskim jezikom: Savle! Savle! Zašto me goniš? Teško ti je protivu bodila praćati se.
{26:15} A ja rekoh: Ko si Ti, Gospode? A On reče: Ja sam Isus, kog ti goniš;
{26:16} Nego ustani i stani na noge svoje; jer ti se zato javih da te učinim slugom i svedokom ovome što si video i što ću ti pokazati,
{26:17} Izbavljajući te od naroda jevrejskog i od neznabožaca, kojima ću te poslati,
{26:18} Da im otvoriš oči da se obrate od tame k videlu i od oblasti sotonine k Bogu, da prime oproštenje greha i dostojanje medju osvećenima verom mojom.
{26:19} Zato, care Agripa! Ne bih nepokoran nebeskoj utvari;
{26:20} Nego najpre onima koji su u Damasku i u Jerusalimu, potom i po svoj zemlji jevrejskoj, i neznabošcima propovedah da se pokaju, i da se obrate k Bogu čineći dela dostojna pokajanja.
{26:21} Zato me Jevreji uhvatiše u crkvi i hteše da me raskinu.
{26:22} Ali dobivši pomoć Božju stojim do samog ovog dana, i svedočim i malom i velikom, ne kazujući ništa osim što proroci kazaše da će biti, i Mojsije:
{26:23} Da će Hristos postradati, i da će biti prvi iz vaskrsenja mrtvih i propovedati videlo narodu jevrejskom i neznabošcima.
{26:24} A kad on ovo odgovaraše, reče Fist velikim glasom: Zar luduješ, Pavle? Mnoge te knjige izvode iz pameti.
{26:25} A on reče: Ne ludujem, čestiti Fiste, nego reči istine i razuma kazujem.
{26:26} Jer za ovo zna car, kome i govorim slobodno; jer ne verujem da mu je šta od ovog nepoznato; jer ovo nije bilo u uglu.
{26:27} Veruješ li, care Agripa, prorocima? Znam da veruješ.
{26:28} A Agripa reče Pavlu: Još malo pa ćeš me nagovoriti da budem hrišćanin.
{26:29} A Pavle reče: Molio bih Boga i za malo i za mnogo da bi ne samo ti nego i svi koji me slušaju danas bili takvi kao i ja što sam, osim okova ovih.
{26:30} I kad on ovo reče, usta car i sudija i Vernikija, i koji sedjahu s njima,
{26:31} I otišavši razgovarahu se medju sobom govoreći: Ovaj čovek nije učinio ništa što zaslužuje smrt ili okove.
{26:32} A Agripa reče Fistu: Ovaj čovek mogaše biti pušten da ne reče da hoće k ćesaru. I tako sudija namisli da ga pošalje k ćesaru.
{27:1} I kao što bi odredjeno da idemo u Talijansku, predaše i Pavla i druge neke sužnje kapetanu, po imenu Juliju, od ćesareve čete.
{27:2} A kad udjosmo u ladju adramitsku da plovimo u azijska mesta, otiskosmo se; i s nama beše Aristarh Makedonac iz Soluna.
{27:3} I drugi dan dodjosmo u Sidon. I Julije držaše Pavla lepo, i dopusti mu da odlazi k svojim prijateljima i da ga poslužuju.
{27:4} I odande odvezavši se doplovismo u Kipar, jer vetrovi behu protivni.
{27:5} I preplovivši pučinu kilikijsku i pamfilijsku dodjosmo u Miru likijsku.
{27:6} I onde našavši kapetan ladju aleksandrijsku koja plovi u Talijansku, metnu nas u nju.
{27:7} I plovivši mnogo dana sporo, i jedva došavši prema Knidu, jer nam vetar ne davaše, doplovismo pod Krit kod Salmone.
{27:8} I jedva se vozeći pored kraja, dodjosmo na jedno mesto koje se zove Dobra Pristaništa, kod kog blizu beše grad Laseja.
{27:9} A pošto prodje mnogo vremena, i već plovljenje ne beše bez straha, jer i post već beše prošao, savetovaše Pavle
{27:10} Govoreći im: Ljudi! Vidim da će plovljenje biti s mukom i velikom štetom ne samo tovara i ladje nego i duša naših.
{27:11} Ali kapetan posluša većma krmanoša i gospodara od ladje negoli Pavlove reči.
{27:12} A ne budući pristanište zgodno za zimovnik, savetovahu mnogi da se odvezu odande, ne bi li kako mogli doći do Finika, i onde da zimuju u pristaništu kritskom, koje gleda k jugu i k zapadu.
{27:13} I kad dunu jug, mišljahu da im se volja ispuni, i podignuvši jedra plovljahu pokraj Krita.
{27:14} Ali ne zadugo potom dunu, nasuprot njemu, buran vetar koji se zove Evroklidon.
{27:15} A kad se ladja ote, i ne mogaše se vetru protiviti, predadosmo je valovima i nošahu nas.
{27:16} A kad prodjosmo mimo jedno ostrvo koje se zove Klauda, jedva mogosmo udržati čamac,
{27:17} Koji izvukavši, svakojako pomagahu, te ga privezasmo odozgo za ladju; a bojeći se da ne udari na prud, spustismo jedra, i tako se plavljasmo.
{27:18} A kad nam veoma dosadjivaše bura sutradan izbacivahu tovare.
{27:19} I u treći dan svojim rukama izbacismo alat ladjarski.
{27:20} A kad se ni sunce ni zvezde za mnogo dana ne pokazaše, i bura ne mala navalila, beše propala sva nada da ćemo se izbaviti.
{27:21} I kad se zadugo nije jelo, onda Pavle stavši preda njih reče: Trebaše dakle, o ljudi! Poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, i ne imati ove muke i štete.
{27:22} I evo sad vas molim da budete dobre volje: jer nijedna duša od vas neće propasti osim ladje;
{27:23} Jer u ovu noć stade preda me andjeo Boga kog sam ja i kome služim,
{27:24} Govoreći: Ne boj se, Pavle! Valja ti doći pred ćesara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom.
{27:25} Zato ne bojte se, ljudi; jer verujem Bogu da će tako biti kao što mi bi rečeno.
{27:26} Ali valja nam doći na jedno ostrvo.
{27:27} A kad bi četrnaesta noć, i mi se u ponoći plavljasmo po adrijanskoj pučini, pomisliše ladjari da se približuju k nekakvoj zemlji.
{27:28} I izmerivši dubinu nadjoše dvadeset hvati; i prošavši malo opet izmeriše, i nadjoše petnaest hvati.
{27:29} Onda bojeći se da kako ne udare na prudovita mesta baciše sa stražnjeg kraja ladje četiri lengera, pa se moljasmo Bogu da svane.
{27:30} A kad ladjari gledahu da pobegnu iz ladje, i spustiše čamac u more izgovarajući se kao da hoće s prednjeg kraja da spuste lengere,
{27:31} Reče Pavle kapetanu i vojnicima: Ako ovi ne ostanu u ladji, vi ne možete živi ostati.
{27:32} Tada vojnici odrezaše uža na čamcu i pustiše ga te pade.
{27:33} A kad htede da svane, moljaše Pavle sve da jedu, govoreći: Četrnaesti je dan danas kako čekate i ne jedući živite ništa ne okusivši.
{27:34} Zato vas molim da jedete: jer je to za vaše zdravlje. A ni jednom od vas dlaka s glave neće otpasti.
{27:35} I rekavši ovo uze hleb, i dade hvalu Bogu pred svima, i prelomivši stade jesti.
{27:36} Onda se svi razveselivši i oni jedoše.
{27:37} A u ladji beše nas duša svega dvesta i sedamdeset i šest.
{27:38} I nasitivši se jela, olakšaše ladju izbacivši pšenicu u more.
{27:39} A kad bi dan ne poznavahu zemlje; nego ugledaše nekakav zaliv s peskom, na koji se dogovoriše ako bude moguće, da izvuku ladju.
{27:40} I podignuvši lengere vožahu se po moru, i odrešivši uža na krmama, i raširivši malo jedro prema vetriću koji duvaše, vožasmo se kraju.
{27:41} A kad dodjosmo kao na jedan jezik, gde se more kao razdeljuje, nasadi se ladja; i prednji kraj, koji se nasadi, osta tvrd da se ne može pomaknuti, a krma se razbijaše od sile valova.
{27:42} A vojnici se dogovoriše da pobiju sužnje, da koji ne ispliva i ne uteče.
{27:43} Ali kapetan želeći sačuvati Pavla zabrani njihov dogovor, i zapovedi onima koji znahu plivati da iskoče najpre, i da izidju na zemlju;
{27:44} A ostali jedni na daskama a jedni na čemu od ladje. I tako izidjoše svi živi na zemlju.
{28:1} I kad izidjoše srećno iz ladje, tada razumeše da se ostrvo zove Melit.
{28:2} A divljaci činjahu nam ne malu ljubav, jer naložiše oganj i primiše nas sve zbog dažda koji idjaše, i zbog zime.
{28:3} A Pavle zgrabivši gomilu granja naloži na oganj, i izišavši zmija od vrućine skoči mu na ruku.
{28:4} I kad videše divljaci zmiju gde visi o ruci njegovoj, govorahu jedan drugom: Jamačno je ovaj čovek krvnik, kog izbavljenog od mora sud Božji ne ostavi da živi.
{28:5} A on otresavši zmiju u oganj ne bi mu ništa zlo.
{28:6} A oni čekahu da on oteče ili ujedanput da padne mrtav. A kad zadugo čekaše, i videše da mu ništa zlo ne bi, promeniše se, i govorahu da je on bog.
{28:7} A naokolo oko onog mesta behu sela poglavara od ostrva po imenu Poplija, koji nas primi i ugosti ljubazno tri dana.
{28:8} A dogodi se da otac Poplijev ležaše od groznice i od srdobolje, kome ušavši Pavle pomoli se Bogu i metnu ruke svoje na nj i isceli ga.
{28:9} A kad to bi, dolažahu i drugi koji behu bolesni na ostrvu onom, i isceljivahu se.
{28:10} I poštovahu nas velikim častima; i kad podjosmo, spremiše nam što je od potrebe.
{28:11} A posle tri meseca odvezosmo se na ladji aleksandrijskoj, koja je bila prezimila na ostrvu, i behu na njoj napisani Dioskuri.
{28:12} I doplovivši u Sirakuzu ostasmo onde tri dana.
{28:13} A odande otplovivši dodjosmo u Rigiju; i posle jednog dana kad dunu jug, dodjosmo drugi dan u Potiole.
{28:14} Onde nadjemo braću, i oni nas zamole te ostanemo kod njih sedam dana; i tako podjosmo u Rim.
{28:15} I odande čuvši braća za nas izidjoše nam na susret sve do Apijeva pazara i tri krčme. I kad ih vide Pavle, dade hvalu Bogu, i oslobodi se.
{28:16} A kad dodjosmo u Rim, kapetan predade sužnje vojvodi. Ali se Pavlu dopusti da živi gde hoće s vojnikom koji ga čuvaše.
{28:17} A posle tri dana Pavle sazva starešine jevrejske. I kad se oni skupiše, govoraše im: Ljudi braćo! Ja ništa ne učinih protivno narodu ili običajima otačkim; i Jerusalimljani predaše me kao sužnja u ruke Rimljanima,
{28:18} Koji izvidevši za mene hteše da me puste, jer se ne nadje na meni nijedna smrtna krivica.
{28:19} Ali kad Judejci govorahu nasuprot, natera me nevolja da se ištem pred ćesara, ne kao da bih svoj narod imao šta tužiti.
{28:20} Toga radi uzroka zamolih vas da se vidimo i da se razgovorimo; jer nade radi Izrailjeve okovan sam u ovo gvoždje.
{28:21} A oni mu rekoše: Mi niti primismo pisma za te iz Judeje; niti dodje ko od braće da javi ili da govori šta zlo za tebe.
{28:22} Nego molimo da čujemo od tebe šta misliš; jer nam je poznato za ovu jeres da joj se svuda nasuprot govori.
{28:23} I odredivši mu dan dodjoše k njemu u gostionicu mnogi; kojima kazivaše svedočeći carstvo Božje i uveravajući ih za Isusa iz zakona Mojsijevog i iz proroka od jutra do samog mraka.
{28:24} I jedni verovahu onome što govoraše a jedni ne verovahu.
{28:25} A budući nesložni medju sobom, odlažahu kad reče Pavle jednu reč: Dobro kaza Duh Sveti preko proroka Isaije očevima našim
{28:26} Govoreći: Idi k narodu ovome i kaži: Ušima ćete čuti i nećete razumeti; i očima ćete gledati i nećete videti.
{28:27} Jer odrveni srce ovog naroda, i ušima teško čuju, i očima svojim zažmuriše da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i da se ne obrate da ih iscelim.
{28:28} Da vam je dakle na znanje da se neznabošcima posla spasenje Božje, oni će i čuti.
{28:29} I kad on ovo reče, otidoše Jevreji prepirući se medju sobom.
{28:30} A Pavle ostade pune dve godine o svom trošku, i dočekivaše sve koji mu dolažahu,
{28:31} Propovedajući carstvo Božje, i učeći o Gospodu našem Isusu Hristu slobodno, i niko mu ne branjaše.